Wikipedija

Građanski rat u Vizantiji (1341–1347)

Građanski rat u Vizantiji 1341–1347 (poznat i kao Drugi građanski rat Paleologa)[1] naziv je za sukob koji je izbio nakon smrti Andronika III Paleologa oko starateljstva nad njegovim devetogodišnjim naslednikom Jovanom V Paleologom. U središtu sukoba nalazili su se, s jedne strane, Andronikov veliki domestik Jovan Kantakuzin i, s druge, Andronikova udovica Ana, carigradski patrijarh Jovan XIV Kalekas te veliki vojvoda Aleksije Apokavk. Rat je podelio vizantijsko društvo po klasnim linijama, tako da je aristokratija podržavala Kantakuzina, dok su donji i srednji slojevi svoju podršku dali carskom namesništvu. U manjoj meri sukob je dobio i verski karakter, budući da je u to doba isihastički spor dobio na zamahu, a poštovanje mistične doktrine isihazma često je izjednačavano s podrškom Kantakuzinu.

Građanski rat u Vizantiji 1341–1347

Vizantija i okolne zemlje uoči građanskog rata, 1340.
Datum septembar 1341 – 8. februar 1347.
Lokacija Tesalija, Makedonija, Trakija i Carigrad
Ishod Jovan VI Kantakuzin je porazio namesnike i priznat je kao car
Teritorijalne
promjene 		Srbija je uzela Makedoniju (osim Soluna) i Albaniju, a malo potom Epir i Tesaliju; Bugarska je uzela delove severne Trakije.
Sukobljene strane
Jovan V Paleolog
Namesništvo:

Ana Savojska
Jovan XIV Kaleka
Aleksije Apokavk
Saveznici:
Solunski ziloti
Srbija (1343–1347)
Bugarska
Dobrudžansko despotstvo

Jovan VI Kantakuzin
Saveznici:
Srbija (1342–1343)
Emirat Ajdina (1342/3–1345)
Otomanski emirat (1345–1347)
Emirat Saruhana
Komandanti i vođe
Aleksije Apokavk
Dušan Nemanjić
Preljub
Ivan Aleksandar
Momčilo (1344–1345) 		Jovan VI Kantakuzin
Manojlo Kantakuzin
Jovan Anđeo
Dušan Nemanjić
Hrelja
Umur Beg
Orhan

Kao najbliži prijatelj cara Andronika III, Kantakuzin je postao namesnik maloletnog Jovana V nakon careve smrti u junu 1341. Dok je Kantakuzin bio odsutan iz Carigrada u septembru iste godine državnim udarom Aleksija Apokavka i patrijarha Jovana XIV osigurana je podrška carici Ani i postavljeno novo namesništvo. Kao odgovor na to, Kantakuzinova vojska i pristalice proglasili su ga za savladara u oktobru, a ubrzo je izbio i oružani sukob.

Tokom prvih godina rata prevladale su snage novog namesništva. Na valu nekoliko anti-aristokratskih ustanaka, pre svega ustanka zilota u Solunu, većina gradova u Trakiji i Makedoniji došla je pod kontrolu namesništva. Međutim, uz pomoć susednih vladara, Dušana Nemanjića iz Srbije, i Umur Bega iz Ajdinskog bejlika u Maloj Aziji, Kantakuzin je preokrenuo stanje na terenu. Do 1345. godine, uprkos Dušanovom prebegu na suprotnu stranu i povlačenju Umur Bega, Kantakuzin je zadržao prednost uz pomoć Orhana, sultana Osmanlijskog emirata. Juna 1345. godine ubijen je veliki vojvoda Aleksije Apokavk, glavni namesnik, što je zadalo namesništvu težak udarac. Kantakuzin je formalno krunisan za cara u Adrijanopolju 1346. godine, a u Carigrad je ušao 3. februara 1347. Po sporazumu, trebalo je da vlada deset godina kao "stariji" car i regent Jovana V, dok dečak ne postane punoletan i zavlada zajedno sa njim. Uprkos ovoj privremenoj pobedi, naknadni nastavak građanskog rata (1352–1357) primorao je Jovana VI Kantakuzina da abdicira, povuče se i postane monah 1354. godine.

Građanski rat u Vizantiji doveo je Turke u Evropu, Vizantiju do propasti, a Srbiju do vrhunca njene moći.[2] Posledice dugotrajnog sukoba bile su katastrofalne za Romejsko carstvo. Sedam godina ratovanja, prisustvo pljačkaških vojski, društvena previranja i pojava crne smrti devastirali su Vizantiju i sveli je na krnju državu. Sukob je takođe omogućio Dušanu Nemanjiću da privremeno osvoji Albaniju, Epir i najveći deo Makedonije, gde je uspostavio Srpsko carstvo. Bugarsko carstvo je takođe steklo teritorije severno od reke Marice.

Pozadina

uredi

Vizantija početkom 14. veka

uredi

Nekad moćno Vizantijsko carstvo nalazilo se 1341. godine u stanju previranja. Mada se prestonica pod Mihajlom VIII Paleologom (vladao 1259–1282) vratila u Carigrad i carstvo donekle povratilo svoju nekadašnju moć, mere koje je on preduzeo tokom svoje vladavine iscrpile su državne resurse, pa je carstvo oslabilo pod njegovim naslednikom, Andronikom II Paleologom (vl. 1282–1328).[3] Tokom duge vladavine Andronika II preostali vizantijski posedi u Maloj Aziji postepeno su prešli u ruke sve snažnijih Turkaka, a najviše pod vlast tek osnovanog Osmanlijskog emirata. To je dovelo do prave poplave izbeglica iz tih krajeva u evropske delove Vizantije, i to u isto vreme dok je Katalanska kompanija pustošila vizantijske oblasti. Drastično su se povećali i porezi, neophodni da bi se plaćao danak neprijateljima carstva. Ove slabosti, u kombinaciji s njegovom ličnom ambicijom, podstakle su carevog unuka i naslednika, mladog Andronika III Paleologa, da se pobuni. Uz pomoć skupine mladih aristokrata, koje su predvodili Jovan Kantakuzin i Sirgijan Paleolog, Andronik III svrgao je s prestola svog dedu nakon niza sukoba od 1321. do 1328. godine.[4] Iako je stari car svrgnut, taj rat nije bio dobar predznak za buduće događaje, budući da su susedi Vizantije ― Srbi, Bugari, Turci, Đenovljani i Mlečani ― iskoristili unutrašnju slabost carstva kako bi na račun Vizantije proširili svoje teritorije i osnažili svoj uticaj u okviru samog carstva.[5]

 
Car Andronik III, koji je vladao Vizantijom tokom perioda njenog poslednjeg poleta

Jovan Kantakuzin bio je sin jedinac bivšeg upravitelja vizantijskih poseda u Moreji i preko majke je bio u srodstvu s dinastijom Paleologa. Nasledio je ogromne posede u Makedoniji, Trakiji i Tesaliji, a još u detinjstvu se sprijateljio s Andronikom III i kasnije postao njegov najbliži i najverniji savetnik.[6] Tokom Andronikove vladavine (1328–1341) Jovan Kantakuzin obaljavo je dužnost velikog domestika, svojevrsnog prvog ministra, i s tog položaja zapovedao vizantijskom vojskom.[7] Veze između njih dvojice ostale su čvrste, pa je Andronik III, kad se 1330. godine iznenada razboleo, a budući da nije imao dece (Jovan V rodio se tek 1332), insitirao da u slučaju njegove smrti Jovan Kantakuzin bude proglašen za cara ili namesnika.[8] Njihov je odnos dodatno osnažen u proleće 1341, kad se Jovanov sin Matija Kantakuzin oženio carevom rođakom Irinom Paleolog.[9]

Za razliku od Andronika II, koji je raspustio vizantijsku mornaricu i vojsku i koji je više voleo društvo monaha i učenih ljudi, Andronik III bio je energičan vladar koji je lično predvodio svoju vojsku u vojnih pohodima.[5] Njegov prvi pohod protiv Osmanlija 1329. godine završio se katastrofalnim porazom u bici kod Pelekana, što je dovelo do propasti vizantijske vlasti nad Bitinijom.[10] Ipak, nakon toga preduzeo je pohode na Balkansko poluostrvo, koji su se pokazali uspešnim za učvršćivanje Andronikovog poljuljanog carstva. Tesalija i Epirska despotovina ― dve oblasti koje su nakon četvtog krstaškog rata ostale odsečene od carstva ― uspešno su vraćene pod kontrolu Carigrada, gotovo bez prolivanja krvi, i to Tesalija 1328, a Epir 1337. godine.[11] Andronik III je ponovo sagradio i mornaricu, makar skromnog opsega, što mu je omogućilo da 1329. godine đenovskoj porodici Zaccaria oduzme bogato i strateški važno ostrvo Hios, kao i da dobije izjavu lojalnosti od Andreola Cattanea, đenovljanskog upravitelja Fokeje u Maloj Aziji.[12] Međutim, 1335. godine Cattaneo je uz pomoć Đenovljana zauzeo ostrvo Lezbos. Car je isplovio s flotom kako bi oslobodio i Lezbos i Fokeju te je tom prilikom zatražio i pomoć turskih vladara Saruhana i Ajdina. Saruhan je poslao vojnike i zalihe, ali je zato ajdinski vladar Umur Beg lično došao da se sretne s carem. Prilikom tog susreta Kantakuzin i Umur zasnovali su svoje dugo i čvrsto prijateljstvo i savezništvo.[13]

Rat sa Srbijom, koji je trajao od 1331. do 1334. godine, pokazao se manje uspešnim za cara, budući da su Srbi zauzeli nekoliko gradova u Makedoniji, i to pod vodstvom Sirgijana Paleologa, koji se odmetnuo od Vizantije. Ti su srpski uspesi bili neutralisani tek kad je Sirgijan ubijen i kad je srpskom vladaru, Dušanu Nemanjiću, zapretio ugarski napad sa severa, pa je ovaj zatražio pregovore o miru.[14] Mirovni sporazum koji su Andronik III i Dušan tada postigli pokazao se važnim za kasnije odnose između Vizantije i Srbije. Vizantinci su prvi put priznali velike teriorijalne dobitke koje su Srbi na središnjem Balkanu stekli na račun carstva u doba Andronika II. Nakon ovog sporazuma Dušan je svoju prestonicu, a time i težište države, premestio u Prilep.[15]

Premda se gubitak Male Azije pokazao nepovratnim, uspesi u Epiru i Tesaliji doveli su do konsolidacije carstva u grčkim zemljama južnog Balkana. Andronik III i Kantakuzin planirali su nove pohode s ciljem ponovnog zauzimanja latinskih kneževina na jugu Grčke, što je bila zamisao s velikim značajem na duže staze, jer ― kako piše istoričar Donald Nicol ― "kad bi se celo grčko poluostrvo moglo ponovo ujediniti pod vizantijskom vlašću, carstvo bi ponovo predstavljao homogenu strukturu, sposobnu da se odupre Srbima, Italijanima i svojim drugim neprijateljima; bilo bi malo, ali bi predstavljalo kompaktnu celinu kojom se može ekonomski i administrativno upravljati od rta Matapana preko Soluna sve do Carigrada".[9]

Kantakuzinovo namesništvo (jun‒septembar 1341)

uredi

Nakon kraće bolesti, u noći između 14. i 15. juna 1341, umro je car Andronik III kao relativno još mlad čovek, u 45. godini života. Njegov devetogodišnji sin Jovan (kasnije Jovan V) jedini je očito dolazio u obzir za naslednika, ali nije bio zvanično proglašen ili krunisan za savladara.[16] To je ostavilo određenu pravnu prazninu i postavilo pitanje o tome ko će voditi upravu nad carstvom.[17]

 
Vizantija i njeni susedi 1340. godine. Južna Grčka i egejske oblasti podeljene su između Vizantinaca i Latina. Vizantija kontroliše središnji Balkan, od Jadranskog do Crnog mora, bez Srbije i Bugarske na severu. Još severnije je Ugarska, koja kontroliše Hrvatsku i veći deo današnje Rumunije, te rumunske kneževine Vlaška i Moldavska. Malom Azijom dominiraju turske države, s Osmanlijskim emiratom koji je posebno istaknut na severozapadu i preko mora gleda na Vizantiju. Trapezuntsko carstvo nalazi se na severoistoku Anatolijem, a druge latinske državice na njeno, jugoistoku.

Prema vizantijskom običaju, careva udovica automatski je preuzimala namesništvo. Ipak, premda nije došlo ni do kakvog formalnog postavljenja, Kantakuzin je Andronikove sinove i caricu Anu zatvorio u dvorcu pod naoružanom stražom, a na sednici vizantijskog senata tvrdio je da sam polaže pravo na namesništvo i upravljanje carstvom, i to na temelju svog čvrstog prijateljstva s pokojnim carem. Takođe je zatražio da se Jovan V odmah oženi njegovom kćerkom Jelenom Kantakuzin. No Kantakuzinovu tvrdnju o pravu na namesništvo osporio je patrijarh Jovan XIV Kalekas, koji je pokazao dokument koji je Andronik potpisao 1334. i u kome se patrijarhu poverava briga o carskoj porodici u slučaju careve smrti. Kantakuzin je priznat za namesnika tek nakon demonstracija vojnika u Carigradu 20. juna, te je tada stekao kontrolu nad polugama vlasti, a vojskom je i dalje zapovedao kao veliki domestik.[18]

Međutim, otpor Kantakuzinovoj vlasti počeo se okupljati oko tri ličnosti. Prva od njih bio je patrijarh, čovek energičan i odlučan da učestvuje u upravljanu carstvom, druga je bila carica-namesnica, koja se plašila da će Kantakuzin svrgnuti njenog sina, a treći, ali ne i manje značajan, bio je Aleksije Apokavk, ambiciozni veliki vojvoda (zapovednik mornarice) i upravnik državnog činovničkog aparata.[19] Nasledno plemstvo malo je verovalo Apokavku, koji je bio niskog porekla i visoke službe stekao kao štićenik Andronika III, a do 1341. postao možda i najbogatiji čovek u carstvu. Jedini savremeni istoriografski prikazi ovog perioda ― iz pera Nikifora Grigore i samog Jovana Kantakuzina ― pisani su pristrano u prilog aristokratskim gledištima, pa daju veoma negativan opis Apokavka.[20] Prema Kantakuzinu, Apokavk je prišao patrijarhovom taboru zarad vlastite ambicije, jer je želeo dalje napredovati tako što je pokušavati ubediti Kantakuzina da se proglasi za cara. Kad je ovaj to odbio, Apokavk je potajno promenio stranu.[21]

Prema mišljenju Donalda Nicola, da je Kantakuzin ostao u Carigradu, njegova bi vlast možda i bila osigurana. Međutim, budući da je držao i položaj velikog domestika i položaj namesnika, bio je dužan da vodi računa o pretnjama koje su carstvu postavljali njegovi razni neprijatelji, koji su pokušali da iskoriste nestabilnost nakon Andronikove smrti. Dušan je napao Makedoniju, Saruhan, bejik magnezijski, opustošio je obale Trakije, a ratom je zapretio i bugarski car Ivan Aleksandar.[22] U julu Kantakuzin je na čelu vojske napustio Carigrad i kontrolu nad upravom prepustio Apokavku, za koga je još uveke verovao da mu je veran. Kantakuzinov se pohod pokazao uspešnim. Dušana je ubedio da se povuče, turske pljačkaše je odbacio, a Ivan Aleksandar, suočen s mogućnošću pomorskog napada iz Ajdinskog emirata, obnovio je svoj mirnovni sporazum s Vizantijom.[17][23] Da kruniše svoje uspehe, Kantakuzin je primio u audijenciju izaslanstva latinskih gospodara Kneževine Ahaje u Moreji. Oni su izrazili spremnost da mu predaju svoju zemlju, ako se on obaveže da će garantovati njihova prava i posede. Bila je to jedinstvena prilika ― kako u svojoj istoriji primećuje i sam Kantakuzin ― jer, u slučaju uspeha, neizostavno bi sledilo i Atinsko vojvodstvo, koje je bilo pod konrolom Katalanske kompanije, čime bi se konsolidovala vizantijska vlast nad Grčkom.[24]

U tom je trenutku Kantakuzin primio loše vesti iz Carigrada. Krajem avgusta Apokavk je pokušao državni udar i probao da kidnapuje Jovana V. Pretrpevši neuspeh, sklonio se u svoju utvrđenu kuću u Epivatu, gde su ga opkolili vojnici. Kantakuzin se početkom septembra vratio u Carigrad i tu ostao idućih nekoliko sedmica savetujući se s caricom. Na povratku u Trakiju, gde je planirao pripremiti pohod na Moreju, svratio je u Epivat, gde je pomilovao Apokavka i vratio ga na njegove ranije položaje.[25]

Izbijanje rata (jesen 1341)

uredi

Drugi Kantakuzinov odlazak iz Carigrada pokazao se velikom greškom. U njegovom odsustvu Kantakuzinovi neprijatelji stupili su u akciju. Apokavk je okupio grupu plemića na visokim položajima, među kojima su bili i zapovednik carske straže Jovan Gabala i Georgije Humno, koga je vezao za sebe bračnim savezima. Patrijarh je, podržan Apokavkovom grupom i caričinim autoritetom, smenio Kantakuzina s dužnosti koje je držao i proglasio ga za državnog neprijatelja. Za namesnika je proglašen sam patrijarh Kalekas, dok je Apokavk postavljen za carigradskog eparha. Kantakuzinovi rođaci i pristalice bili su uhapšeni ili su pobegli iz grada, a njihova je imovina bila zaplenjena.[26] Iako su se Kantakuzinova supruga i deca nalazili na sigurnom u njegovoj rezidenciji u gradu Dimotici (današnjoj Didimotici, namesništvo je uhapsilo njegovu majku, Teodoru. Oskudica koju je trpela tokom svog utamničenja naposletku će dovesti do njene smrti.[27]

 
Donatorski portret velikog vojvode Aleksija Apokavka, jednog od vođa protukantakuzenovskog namesništva.

Kako su prve skupine njegovih pristalica bežeći iz Carigrada stigle u Dimotiku, Kantakuzin je ― kako sam piše ― pokušao da stupi u pregovore s novim namesništvom, ali je bio odbijen.[28] Naposletku je bio primoran da stupi u akciju, pa su 16. oktobra 1341. njegove pristalice i vojska (sastavljena, prema Grigori, od 2.000 konjanika i 4.000 pešaka, većinom iz redova zemljoposedničke aristokratije) proglasili Kantakuzina za cara. Premda se zvanično još uvek predstavljao kao savladar Jovana V, i to niži po rangu, te tvrdio da samo deluje u dečakovo ime, time što je istakano svoje pretenzije na carski presto faktički je započeo građanski rat.[29][30] Kantakuzin se još uvel nadao da će situacija biti rešena pregovorima, ali svi njegovi izaslanici bili su uhapšeni, a patrijarh Jovan XIV ekskomunicirali su i njega i njegove pristalice. Namesništvo je 19. novembra 1341. odgovorilo na Kantakuzinovo proglašenje za cara tako što je organizovalo zvaničnu ceremoniju krunisanja Jovana V.[31]

Socijalna komponenta sukoba

uredi

Reakcija na Kantakuzinovu proklamaciju izazvala je rascep u vizantijskom društvu, jer su bogati i moćni zemljoposednici (obično poznati kao dinati, tj. "moćnici"),[32] koji su dominirali ruralnim oblastima, brzo stali n Kantakuzinovu stranu, dok je običan narod, koji je neretko živeo u bednim uslovima i bio pritisnut teškim nametima, podržao udovicu-caricu i patrijarha.[33] Apokavk je naročito brzo iskoristio ovu podelu u društvu i ddodatno podstakao narodno nezadovoljstvo aristokratijom tako što je u javnosti objavljivao kolika su orgomna bogatstva konfiskovana preuzimanjem kuća i imanja Kantakuzina i njegovih pristalica.[34] Po rečima Donalda Nicola, "narod je ustao protiv njega [Kantakuzina] jer je oličavao bogataša i zemljoposedničkog plemića"; 'kantakuzinstvo' je postalo njihov ratni poklič, slogan njihovog nezadovoljstva".[35]

Tako su linije sukoba građanskog rata bile povučene između ruralnih i gradskih "partija". Gradovi, u kojima je glavnu ulogu igrala srednja klasa gradskog činovništva i trgovaca, bili su više orijentisani na trgovačku privredu i zalagali se za održavanje bliskih veza s italijanskim pomorskim republikama, dok su seoske oblasti ostale pod kontrolom konzervativne zemljoposedničke aristokratije, koja je bogatstvo crpila sa svojih zemljišnih poseda i tradicionalno izbegavala upuštanje u trgovačke i zanatske poslove smatrajući ih nedostojnim svog statusa. Niži društveni slojevi uglavnom su podržavali onu partiju koja je u datom području bila moćnija, tj. srednju klasu u gradovima i zemljoposednike u ruralnim područjima.[36]

Polarizacija ovakve vrste nije bila novost za Vizantijsko carstvo. Pokazatelji o suparništvu između zemljoposedničke arisokratije i gradske srednje klase u političkoj, ekonomskoj i društvenoj oblasti života ptisutni su već od početka 11. veka, no sukob koji je izbio 1341. po svom je opsegu bio bez presedana. Taj se klasni sukob preslikao i u otcepljenom Trapezuntskom carstvu, gde se gradska partija, koja je podržavala carstvo i Carigrad, sukobila s provincijskom zemljoposedničkom aristokratijom između 1340. i 1349. godine.[37]

Verska komponenta sukoba

uredi

Konzervativna i antizapadna uverenja aristokratije i njena povezanost s pravoslavnim manastirima, koji su pokazivali nepokolebljivo neprijateljstvo prema katoličanstvu, takođe objašnjavaju njihovo sve veće približavanje mističkom isihastičkom pokretu, koji je propagirao Grigorije Palama i čija su gledišta u gradovima uglavnom nailazila na otpor.[38] Premda postoji nekoliko značajnih izuzetaka, koji to pitanje ostavljaju nerešenim, ipak su među običnim svetom tog vremena (i u tradicionalnoj istoriografiji) pristalice "palamizma" i pristalice "kantakuzinstva" obično bile poistovećivane.[39] Činjenica da je Kantakuzin iz ovog rata izašao kao pobednik značila je i pobedu isihazma, što je potvrđeno i na saboru održanom u Carigradu 1351. godine. Isihazam je postao jedno od glavnih obeležja pravoslavne crkvene tradicije, dok ga je, s druge strane, katolička crkva odbacila kao jeres.[30][40]

Do prve manifestacije ovog socijalnog rascepa došlo je u Adrijanopolju, gde je 27. oktobra stanovništvo prognalo aristokratiju iz grada i stavilo se na stranu namesništva. Isto se ponavljalo u različitim gradovima širom Trakije i Makedonije, u kojima je narod obznanjivao svoju podršku namesništvu i protivljenje omraženim snagama "kantakuzinstva".[41] U takvoj neprijateljskoj atmosferi mnogi Kantakuzinovi vojnici su ga napustili i vratili se u Carigrad.[42] Jedino je u Dimotici narodna pobuna bila ugušena i grad je tokom celog rata ostao glavno Kantakuzinovo uporište u Trakiji.[43]

Tok rata

uredi

Potiskivanje Kantakuzina (1342)

uredi
 
Tvrđava Melnik u Makedoniji, gde se Kantakuzin sastao sa Hreljom.

Kad su iduće zime obilne snežne padavine onemogućile preduzimanje vojnih pohoda, Kantakuzin je u Carigrad slao izaslanike, među njima i monahe sa Svete Gore, ali je patrijarh i njih odbio.[44] Do tada skoro sve vizantijske provincije i njihovi guverneri stali su na stranu namesništva. Kantakuzinu je podršku dao jedino Teodor Sinadin, njegov stari saradnik, koji je upravljao Solunom, drugim najznačajnijim gradom u carstvu. Sinadin je svoju odanost Kantakuzinu krio od Solnunjana i nameravao je da mu preda grad u sadejstvu s tamošnjom aristokratijom. Osim toga, izgledalo je da Hrelja, srpski veleposednih i praktično nezavisni vladar Strumice i doline reke Strume, teži Kantakuzinu. Shodno tome, čim su se vremenske prilike popravile, 2. marta 1342. godine Kantakuzin je ostavio svoju ženu Irinu, njenog brata Manojla Asena i svoje kćerke da drže Dimotiku i s vojskom krenuo na zapad prema Solunu.[45] Usput je prvo napao Periteorion kod Ksantija, ali je odbijen te je nastavio na zapad. Kantakuzin je ipak uspeo da zauzme tvrđavu Melnik, gde se sastao sa Hreljom da utvrdi savez. Njihove dve vojske kretale su se ka Solunu, ali su stigle prekasno da bi preuzele kontrolu. Dok su se približavale gradu, došli su im Sinadin i drugi aristokrati, koji su pobegli iz Soluna usled ustanka radikalnih narodnih slojeva, zilota.[46] Ubrzo potom, flota od 70 brodova predvođena Apokavkom stigla je da ojača odbranu grada. Sinedin, čija je porodica ostala u Solunu, prešao je tad na stranu namesništva. Apokavkov sin Jovan imenovan je za guvernera Soluna, iako se stvarna moć nalazila u rukama zilotima, koji su idućih sedam godina vodili autonomni poredak, koji nije imao paralele u vizantijskoj istoriji.[47]

 
Srpski car Dušan, koji je iskoristio građanski rat u Vizantiji da bi značajno proširio vlastite teritorije. Njegova je vladavina označila vrhunac srpske srednjovekovne države.

Istovremeno, vojska namesništva nalazila se u Trakiji, gde je formalno preuzimala kontrolu nad gradovima koje su joj osigurale narodne bune. Kako mu je prilaz Soluni bio zaprečen, snabdevanje iz Trakije presečeno i vojska usled dezertiranja smanjena na nekih 2.000 vojnika, od kojih je polovina pripadala Hrelji, Kantakuzin je bio prisiljen povući se na sever, u Srbiju, gde se nadao pomoći Stefana Dušana. Ubrzo je i Hrelja napustio Kantakuzina i prešao na stranu namesništva, u nadi da će dobiti kontrolu nad Melnikom.[48] U julu 1342, Kantakuzin se sastao sa Dušanom blizu Prištine. Činilo se da je srpski vladar isprva bio nesklon savezništvu s Kantakuzinom. Ali, pod pritiskom svojih plemića, posebno moćnog Jovana Olivera, zaključio je da ne sme propustiti ovu jedinstvenu priliku da svoje oblasti proširi na jug. Kantakuzin, kome je očajnički bila potrebna pomoć Srbije, saglasio se s tim, kako se čini, da Srbi mogu zadržati sve gradove koje zauzmu, iako je kasnije pisao da nije bilo tako. Prema Nikiforu Grigori, Srbi su položili pravo na celu Makedoniju zapadno od Hristopolja (Kavale), s izuzetkom Soluna i okoline. Jedini ustupak koji je Kantakuzin uspeo osigurati ticao se onih gradova koji se predaju lično njemu. Da bi zapečatili ovaj dogovor, Kantakuzinov mlađi sin, Manojlo, trebalo je da se venča kćerkom Jovana Olivera, ali, kako je Dušan kasnije prekršio savez, do braka nije došlo.[49] Ovom je savezu pristupio i Hrelja, a za uzvrat je dobio Melnik od Kantakuzinovog garnizona koji se nalazio u utvrđenju. Kad je kasnije te godine Hrelja umro, Melnik je zauzeo Dušan.[50]

Krajem leta 1342. Kantakuzin je, u pratnji nekoliko srpskih velikaša, umarširao u Makedoniju, na čelu grčkih i srpskih snaga, s namerom da se probije do svoje supruge, koja se još uvek nalazila u Dimotiki.[51] Njegov napredak je brzo zaustavljen pred Serom, budući da je grad odbio da se preda, a on morao da odustane od opsade koju je započeo, nakon što je izbila epidemija, koja je usmrtila većinu njegovih ljudi, primoravajući ga da se povuče u Srbiju s desetkovanom vojskom od jedva 500 ljudi. Dušan je istovremeno preduzeo uspešniji pohodom, tokom koga je zauzeo Voden.[52] Srpske snage su uskoro potom osvojile Lerin i Kastoriju te tako proširile srpske posede u zapadnoj Makedoniji. Srbi su proširili i svoju kontrolu nad Albanijom, tako da je do leta 1343, sa izuzetkom Drača, koji su držali Anžujci, cela oblast izgleda pala pod srpsku vlast.[53] Moral među Kantakuzinovim sledbenicima dramatično je opao. Po Carigradu su kolale glasine o tome da se utučeni Kantakuzin planira kao monah povući na Svetu Goru te su u gradu izbili nemiri, u kojima je nekoliko bogataša ubijeno, a njihove kuće poharane.[54]

Krajem jeseni carica Ana dvaput je slala izaslanstva Dušanu pokušavajući ga ubediti da joj preda Kantakuzina, ali je srpski vladar to odbio, nadajući se da će još više profitirati iz postojećeg saveza.[55] Kantakuzinova sreća počela se popravljati kad mu je stigla delegacija plemića iz Tesalije, koji su priznali njegovu vlast. Kantakuzin je svog rođaka Jovana Anđela imenovao za upravitelja te prokrajine. Iako je u suštini bio polu-nezavisan vladar, Anđel se pokazao odanim i efikasnim. On je ubrzo na Kantakuzinovu stranu preveo Epir, kojim je 1340. upravljao u ime Andronika II, a uspeo je i da neke oblasti u Tesaliji oduzme od Katalanske kompanije sa središtem u Atini.[56] Novi Kantakuzinov pokušaj da se iz Srbije probije u Makedoniju ponovo je propao pred Serom.[57] U međuvremenu, Kantakuzinova supruga Irina pozvala je Bugare da pomognu u razbijanju blokade grada Dimotike, koju je postavila vojska namesništva. Ivan Aleksandar poslao je vojsku, ali ona, premda se sukobila s namesničkim vojnicima, nije ništa učinila da bi pomogla samom gradu i umesto toga se dala na pustošenje njegove okoline.[58]

Jačanje Kantakuzina (1343–1345)

uredi
 
Jovan Kantakuzin kao car predsedava zasedanju sinoda.
 
Turske državice na anadolskom poluostrvu oko 1300.

Kantakuzinova pozicija je u tom trenutku znatno ojačala kad se njegov stari prijatelj, Umur beg, uključio u sukob. Umur je krajem 1342. ili početkom 1343. isplovio uz reku Maricu sa flotom od 300 brodova i 29.000 vojnika (prema Kantakuzinu) ili 15.000 (prema turskim izvorima) i oslobodio Dimotiku kako dugotrajne opsade koju je sprovodila namesnička vojska tako i pustošenja koje su vršili Bugari.[2][59] Nakon što je nekoliko meseci pljačkao Trakiju, Umur se sa svojim ljudima morao vratiti u Malu Aziju zbog nastupajuće zime, na koju Turci nisu bili naviknuti,[59], dok je Kantakuzin otišao kod Dušana.[2] Ovaj razvoj događaja Dušanu se nije svideo, jer je Kantakuzin sada imao dodatnu potporu i stoga se morao manje oslanjati na dobru volju srpskog vladara. Do konačnog raskola između Kantakuzina i Dušana došlo je u aprilu 1343, kad je Kantakuzin ubedio grad Veriju, koji se nalazio pod srpskom opsadom, da se preda njemu, a ne Dušanu. Na isti način postupilo je još nekoliko drugih utvrđenja u toj oblasti, uključujući Serviju i Platamon. Ovi su potezi ojačali Kantakuzinov položaj i njegovu nezavisnost u odnosu na Dušana, što je moglo osujetiti Dušanove planove za dalju ekspanziju. Shvativši da ne može više ništa dobiti ako i dalje bude podržavao Kantakuzina, Dušan je započeo pregovore sa namesništvom, s kojim je u leto 1343. zaključio i formalni savez.[60]

U međuvremenu, Kantakuzin i njegova vojska ulogorili su se izvan Soluna, nadajući se da će zauzeti grad uz pomoć svojih pristalica unutar gradskih bedema. Apokavk je s vizantijskom flotom stigao u pomoć zilotima i prikovao Kantakuzina u području između Soluna i Dušanove teritorije. Još jednom je Umur Beg došao Kantakuzinu u pomoć sa flotom u kojoj je bilo oko 6.000 ljudi, nakon čega su Apokavk i njegovi brodovi pobegli pred nadmoćnijom turskom mornaricom. Ipak, utvrđeni Solun izdržao je Kantakuzinovu i Umurovu opsadu.[61] Premda nije uspeo da osvoji Solun, prisustvo turskih saveznika omogućilo je Kantakuzinu da usmeri pažnju na Trakiju. Krajem1343. ostavio je svog sina Manojla kao upravitelja Veroje i zapadne Makedonije te se uputio prema Dimotici, oslobodio grad i tom prilikom video suprugu prvi put nakon gotovo dve godine. Na putu ka Dimotici Kantakuzin je zauzeo veliki broj utvrđenja u Trakiji, premda se nova opsada Periteriona pokazala neuspešnom. Potom je preduzeo uspešan pohod u kojem je zauzeo Komotinu i druge tvrđave u predelu Rodopa.[62] Tokom narednih nekoliko godina gradovi i utvrđenja u Trakiji jedan po jedan su prelazili u Kantakuzinove ruke, ali uz visoku cenu, jer su njegovi vojnici, većinom Turci, stalno pustošili ruralne oblasti.[63] Preokret u ratnoj sreći nije prošao neopaženo u suprotnom taboru. Krajem 1344. nekoliko istaknutih ličnosti prešlo je na Kantakuzinovu stranu, među njima Jovana Vataca, vojni zapovednik koji je preko žene bio u srodstvu i s patrijarhom i s Apokavkom, zatim jerusalimski patrijarh Lazar te, što je najvažnije, Manojlo Apokavk, sin velikog vojvode i upravitelj Adrijanopolja.[64]

"Kralj [Dušan] bio je nezasit, uživao u romejskom građanskom ratu i ovo vreme smatrao najpovoljnijim za njega i velikim darom sudbine. Stoga je navalio kao vatra i širio se po romejskim gradovima i oblastima, stalno ih na svom putu porobljujući, budući da nije bilo ničega što bi se moglo odupreti njegovim napadima".

Nikifor Grigora, Romejska istorija, II, 746.[65]

Istovremeno, savez namesništva sa Dušanom počeo se isplaćivati, ali samo srpskom vladaru, budući da je imao odrešene ruke da opustoši i zauzme celu Makedoniju i Epir. Do kraja 1345. van srpske kontrole ostali su jedino Solun, koji su držali ziloti, Ser s okolinimom, koji je ostao veran namesništvu, te Verija, koja se još uvek držala pod vodstvom Manojla Kantakuzina.[66]

Ovakav razvoj događaja doveo je namesništvo u velike teškoće. I pored toga što je Apokavk vešto upravljao državnim finansijama, pustošenje izazvano ratom ispraznilo je blagajnu. Carica Ana je u avgustu 1343. bila primorana krunske dragulje založiti u Veneciji za 30.000 dukata. Osim toga, turska pustošenja po Trakiji izazvala su nestašicu hrane u Carigradu.[67] Nadajući se zapadnoj pomoći, Ana se obratila papi i obećala mu da će se njegovom preimućstvu pokoriti i ona sama i Jovan V, pa čak i patrijarh, te je započela s progonom palamista, koji su pristajali uz Kantakuzina i iskazivali jaka antizapadna uverenja.[68]

 
Carica Ana Savojska.

Namesništvo je 1344. godine zaključilo novi savez sa Bugarskom, po kojem je Bugarima trebalo predati Filipopolj (Plovdiv) i devet drugih gradova koji su ležali na Marici u severnoj Trakiji. Ipak, nakon što ih je zauzeo, Ivan Aleksandar nije stupio u direktnu akciju protiv Kantakuzinovih snaga koje su dejstvovale u južnoj i istočnoj Trakiji.[69] Istovremeno, Momčilo, bivši hajduk, kome je Kantakuzin poverio kontrolu nad područjem Merope u Rodopskim planinama, prešao je na stranu namesništva.[70] Početkom 1344. godine, Kantakuzin je ostao bez pomoći svog najvažnijeg saveznika, Umura od Ajdina, koji je sa većim delom svoje vojske otplovio ka Maloj Aziji, kako bi odbio latinski napad na svoju glavnu luku, Smirnu. Na putu kući, tursku vojsku napale su srpske snage pod vodstvom vojvode Preljuba, ali su Srbi poraženi u bici kod Stefanijane.[71] Uprkos gubitku podrške, Kantakuzēn je uspeo izdrži zajedničke napade Dušana i Apokavka do Umurovog povratka sledećeg proleća na čelu vojske od 20.000 ljudi.[72]

Videvši da bi se Kantakuzin uskoro mogao pojaviti i pred Carigradom, carica Ana i Apokavk se obratiše za pomoć Orhanu, vođi osmanlijskih Turaka, glavnim protivnicima Seldžučkih Turaka, koji su ratovali na strani Kantakuzina. Namesnici su Orhanu ponudili ne samo gomilu zlata, već su mu dopustili da Kantakuzinove hrišćane koje zarobi u borbi može slobodno prodavati, čak i na tržnici u Carigradu.[2] Orhan je poslao oko 10.000 svojih vojnika, koji su sa najvećim počastima dočekani u Carigradu. Međutim, Kantakuzin je uspeo da privuče Orhana na svoju stranu, takođe mu dopustivši da prodaje zarobljene pristalice namesništva. Takođe mu je ponudio svoju kćerku Teodoru za ženu.[2]

Po Umurovom povratku Kantakuzin i Umur napali su Bugarsku, a zatim se okrenuli protiv Momčila. Ovaj je ranije iskoristio činjenicu da su se Rodopi faktički pretvorili u ničiju zemlju uklještenu između Srba, Bugara i Vinzantinaca, te se sam ustoličio kao autonomni vladar u toj oblasti i oko sebe okupio zavidnu vojsku od nekih 5.000 ljudi. Dve su se vojske sukobile 7. jula 1345. kod Periteriona. Momčilova vojska pretrpela je poraz, a on sam poginuo je u bici.[70] Ubrzo potom pred Ser je stigao Dušan i opseo grad. Odbio je Kantakuzinov zahtev da se povuče, pa je sukob izgledao neizbežen, ali je u tom trenutku stigla vest da je u Carigradu ubijen Aleksije Apokavk, što je nagnalo Kantakuzina da svoju pažnju usmeri na tu stranu.[73]

Poslednje godine rata (1345–1347)

uredi

Početkom 1345. godine Kantakuzin je namesništvu uputio jedno izaslanstvo sastavljeno od franjevačkih kaluđera, koje je ponudilo pregovore o miru, ali je taj predlog naišao na odbijanje. Uprkos toj samouverenom činu, položaj namesništva bio je nesiguran. Dezerterstvo značajnog broja vojnika prethodne zime oslabila je kontrolu namesništva nad prestonicom, a kao odgovor na to Aleksije Apokavk preduzeo je niz strogih mera, a naredio je i izgradnju novog zatvora za političke zatvorenike. Dok je 11. juna 1345. vršio inspekciju zatvora u pratnji svojih telohranitelja, Apokavka su linčovali zatvorenici.[74]

 
Car Jovan V Paleolog. Njegovu vladavinu (1341–1391) obeležila je konačna dezintegracija Vizantijskog carstva, koje su doveli građanski ratovi. Pored sukoba oko namesništva, Jovan V vodio je od 1352. do 1357. i rat s ciljem da porodicu Kantakuzina liši moći, a kasnije ga je svrgnuo njegov sin Andronik IV, tokom rata od 1376. do 1379 i potom njegov unuk Jovan VII 1390. godine.[75]

Čim je Kantakuzin čuo za Apokavkovo ubistvo, krenuo je prema Carigradu, na podsticaj svojih pristalica, koji su očekivali da će taj događaj dovesti do sloma namesništva. Kantakuzin nije bilo tako siguran u to, a patrijarh i carica Ana doista su vrlo brzo stavili situaciju pod kontrolu.[76] Istovremeno je Kantakuzin pretrpeo nekoliko neuspeha. Prvo je Jovan Apokavk, nominalni upravitelj Soluna, otvoreno obznanio svoju lojalnost Kantakuzinu i otkrio da mu planira predati grad. U toj su ga nameri odmah sprečili ziloti, koji su se pobunili i ubili kako samog Apokavka tako i druge Kantakuzinove simpatizere u gradu.[77] Potom je Jovan Vatac, koji je prethodne godine prišao Kantakuzinu, ponovo promenio stranu. Pokušao je da sa sobom povuče i neke od Kantakuzinovih turskih saveznika i nekoliko tračkih gradova, ali je uskoro bio ubijen.[78] Napokon, Kantakuzin je izgubio podršku svog najvažnijeg saveznika, Umura Ajdinskog, koji se sa svojom vojskom vratio u Malu Aziju kako bi se suprotstavio krstašima kod Smirne. Kantakuzin je zato sklopio savez sa saruhanidskim vladarom Saruhan-begom i, što je bilo još važnije, s Orhanom I, vladarom sve snažnijeg Otomanskog emirata u Bitiniji, koji će ubrzo prerasti u Otomansko carstvo.[30][79]

U septembru 1345, nakon duge opsade, Ser je pao u Dušanove ruke. Srpskog vladara, koji je sada kontrolisao oko polovine teritorije predratnog vizantijskog carstva, ovaj je uspeh podstakao da ozvaniči svoju pretenziju na vizantijski presto. Shodno tome, on se na uskrs, 16. aprila 1346. godine, u Skoplju krunisao za "cara Srba i Romeja" i time ustanovio Srpsko carstvo.[80]

Ovaj car Stefan venča se na carstvo i izbra sebi patrijarha srpskoga ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao što priliči, no zaiska blagoslov beščino od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se zacari i postavi patrijarha, kako ne priliči.[2]

– Danilov učenik
"Kralj [Dušan] je bio nezasit, uživajući u građanskim ratovima Rimljana i smatrajući ovo vreme naklonjenim njemu i najvećim darom sudbine. Zato je on sišao kao plamen i širio se preko rimskih gradova i zemljama, neprestano ih porobljavajući na svom putu, jer nije bilo ničega što bi moglo odoleti njegovim napadima."

Nikifor Grigora, Romejska istorija, II, 746.[65]

Ovaj razvoj događaja podstakao je Kantakuzina, koji je 1341. bio tek proglašen za cara, da se formalno kruniše u Jedrenu 21. maja iste godine. Pošto carigradski patrijarh nije hteo da obavi čin krunisanja, ceremoniju je vodio jerusalimski patrijarh Lazar. Lazar je potom sazvao Arhijerejski Sinod da izopšti carigradskog patrijarha, Jovana Kalekasa.[81] Nedugo potom, Kantakuzinove veze s njegovom novim saveznikom Orhanom učvršćene su udajom njegove ćerke Teodore Kantakuzine za otomanskog emira, na raskošnoj ceremoniji održanoj u Selimbriji.[82]

Situacija je za namesništvo postala očajna. Molbe za pomoć koje je carica Ana uputila stranim silama ostale su neuslišene, budući da su je odbili i Orhan i bejlik Karesija.[83] Jedino je Balik, vladar Dobrudže, poslao orded sastavljen od 1.000 iskusnih vojnika pod vodstvom svoje braće Teodora i Dobrotice, ali ih je odbacio odred Kantakuzinove vojske pod vodstvom protostatora Georgija Fakrasa.[84] Saruhan je u leto 1346. poslao značajniju vojsku, koju je činilo 6.000 ljudi, ali su se oni, umesto da se bore, bavili pljačkanjem Trakije i potom se pridružili Kantakuzinovoj vojsci.[85] Finansijski prihodi namesništva i dalje su bili mršavi, Đenovljani su ponovo zauzeli Hios i Fokeju, a 19. maja 1346. deo katedrale Svete Sofije se srušio, što je u očima stanovnika glavnog grada predstavljalo zlokobno znamenje.[86]

U leto 1346. Kantakuzin se nalazio na korak do pobede. Trakiju je na staranje predao svom sinu Matiji i potom krenuo prema Selimbriji, blizu Carigrada.[87] Nije preduzeo napad na prestonicu, nego je gotovo godinu dana čekao da se grad sam preda. U svom memoarskom delu on objašnjava da nije želeo da svoje Turke pusti na grad, mada ga savremenici kao što je Nikifor Grigora optužuju da je bio neodlučan i da je nespotrebno produžio trajanje rata.[88]

Kako su meseci prolazili, a oskudica u Carigradu se sve više pojačavala, u gradu je snažila partija Kantakuzinovih pristalica, a carica je odbijala čak i ideju da stupi u pregovore. Dva put su agenti bili poslati da ubiju Kantakuzina, ali oba su puta doživeli neuspeh. Carica je naposletku došla u sukob s patrijarhom Jovanom Kalekasom, koga je sinod smenio 2. februara 1274. godine. Iste noći Kantakuzinove pristalice otvorile su staru Zlatnu kapiju i Kantukuzin je ušao u grad s hiljadu svojih ljudi.[89] Kako nije naišla ni na kakav otpor, njegova je vojska sledećeg jutra opkolila carski Vlahernski dvor, ali je carica nekoliko dana odbijala da se preda, još uveć se plašeći sudbine koja ju je čekala. Kantakuzinovi su ljudi izgubili strpljenje, pa su provalili u dvorac, nakon čega je Jovan V uspeo ubediti majku da pristane na sporazum.[90]

Mirovni sporazum

uredi
 
Ostaci Vizantijskog carstva i njegovi susedi 1355. godine. Zapadni Balkan gotovo se u potpunosti nalazi pod kontrolom Srbija, a istočni je podeljen između Bugarske i Vizantije. Malu Aziju kontrolišu Turci, pri čemu se Otomaski emirat nalazi na severozapadu, preko puta Vizantije. Male hrišćanske enklave u Anatoliji sastoje se od Trapezunta na severoistoku i Jermenije na jugoistoku. Na Egejskom moru, većina ostrva pripada zapadnim državama, uglavnom Mletačkoj Republici. Građanski rat i mešanje susednih država izazvali su ogroman gubitak teritorije, dok je Dušanova Srbija svoju teritoriju udvostručila.

Rat se zvanično završio 8. februara 1347, kad je postignut dogovor po kome će Kantakuzin vladati kao car idućih deset godina, nakon čega deliti vlast s Jovanom V kao ravnopravnim savladarom.[91] Kantakuzin je obećao i da će pomilovati sve koji su se borili protiv njega.[91] Da bi se ovaj sporazum zapečatio, Jovan V oženio se Kantakuzinovom kćerkom Jelenom, a maja 1347. Kantakuzin je ponovo krunisan u crkvi svete Marije u Vlaheranu.[92] Tako se ― kako piše Donald Nicol ― ovaj dugi sukob pokazao besmislenim, budući da je okončan sporazumom "koji se mogao postići i pet godina ranije i koji je mogao poštedeti carstvo tolike gorčine, mržnje i razaranja".[93]

I pored sve umerenosti i milosti koje je Kantakuzin iskazao potpisujući ovaj sporazum, on nije bio opšteprihvaćen. Pristalice Paleologâ i dalje su na Kantakuzina gledale s nepoverenjem, a njegove vlastite pristalice bile bi više volele da su Paleolozi bili jednostavno svrgnuti i da je na vlast bila ustoličena dinastija Kantakuzinâ.[94] Najstarijem Kantakuzinovom sinu, Matiji, takođe se nije dopadalo to što je zaobiđen u korist Jovana V, pa je morao biti umiren uspostavljanjem poluautonomne oblasti koja je obuhvatala veći deo Trakije, koja se udvostručila kao pogranična oblast prema Srbiji.[95] Od preostalih vizantijskih teritorija samo su ziloti u Solunu, pretvoreni u enklavu okruženu Srbima, odbili da priznaju posignuti sporazum i živeli faktički nezavisno od centralne vlasti sve dok ih Kantakuzin nije pokorio 1350. godine.[96]

Kantakuzinova vladavina

uredi

Nakon 1347. godine Jovan VI Kantakuzin pokušao je da oživi carstvo, ali je postigao samo ograničen uspeh. Potpomognuti depopulacijom koju je izazvala epidemija crne smrti, Dušan i njegov oficir Preljub zauzeli su Kantakuzinova uporišta u Makedoniji i Epiru (1347–1348) i tako završili osvajanje preostalih vizantijskih poseda u kopnenoj Grčkoj.[97] Upravu u Epiru Dušan je poverio svom polubratu Simeonu-Siniši, a Tesaliju je dao Preljubu, koga je uzdigao na rang ćesara (cezara).[98] Pokušaj Vizantije da se u snabdevanju hranom i pomorskoj trgovini oslobodi zavisnosti od đenovskih trgovaca doveo je do raza između Vizantije i Đenove, koji je okončan kompromisnim mirom 1352. godine.[99] Kantakuzin je 1350. iskoristio činjenicu da je Dušan bio zauzet vođenjem rata protiv Bosanskog kraljevstva te je od zilota preoteo Solun, a od Srba Veriju, Vodenu i druge makedonske gradove, ali je srpski car brzo povratio izgubljene teritorije. Jedino je Solun ostao u vizantijskim rukama.[100]

Sve gori odnosi između Matije Kantakuzina, koji je sad vladao istočnom Trakijom, i Jovana V Paleologa, koji je preuzeo raniju Matijinu oblast u zapadnoj Trakiji, posejali su seme još jednog unutrašnjeg sukoba. Otvoreni rat izbio je 1352, kad je Jovan V napao Matiju Kantakuzina, uz pomoć mletačke i turske vojske. Jovan Kankakuzin je s 10.000 vojnika došao u pomoć svom sinu i uspeo da ponovo zauzme tračke gradove i tom ih prilikom obilato opljačka. Oktobra 1352, u gradu Dimotici, osmanska vojska sukobila se s oko 4.000 srpskih boraca, koje je Jovanu V poslao Dušan, i u toj bici odnela pobedu.[101] Ova je prva turska pobeda u Evropi predstavljala zlokobni predznak. Dve godine kasnije Turci su zauzeli Galipolje i time započeli osmansko osvajanje Balkana, čiji je vrhunac bio oličen jedno stoleće kasnije u padu Carigrada.[102] U međuvremenu, Jovan V sklonio se na ostrvo Tened, odakle je u martu 1353. pokušao da zauzme Carigrad, ali je pretrpeo neuspeh. Jovan VI Kantakuzin odgovorio je krunisanjem Matije za savladara, ali je Jovan V Paleolog, oslanjajući se na pomoć Đenovljana i na sve manju Kantakuzinovu popularnost, uspeo da u novembru 1354. uđe u Carigrad. Jovan VI Kanktakuzin odrekao se prestola i povukao se u manastir. Matija se održao u Trakiji sve do 1357, kad je i on abdicirao i tako ostavio Jovana V Paleologa kao samovladara krnjeg carstva.[103]

Posledice

uredi
"Nakon smrti mladog Andronika [III], izbio je najgori građanski rat koji je ikad zadesio Romeje. Taj je rat doveo do skroro potpunog uništenja i veliko carstvo Romeja pretvorio u bledu senku onoga što je nekoć bilo".

Istorija Jovana Kantakuzina, knjiga III.[104]

Ovaj se građanski rat pokazao prekretnicom u istoriji Vizantije. Rečima vizantološkinje Angelike Laiou, "nakon završetka drugog građanskog rata Vizantija je samo po imenu bila carstvo",[105] dok je, prema Evi de Vries-Van der Velden, taj rat označio "tačku razlaza između 'opadanja' i 'propasti' Vizantijskog carstva".[106]

Nesloga Vizantinaca i njihovo oslanjanje na tuđinsku vojsku, posebno srpsku i tursku, ohrabrilo je ekspanzionističku politiku Osmanskog carstva. Naročito se Dušan pokazao sposobnim za to da vizantijski građanski rat iskoristi za širenje vlastite države na račun Vizantije.[30][107] Osim ogromnih teritorijalnih gubitaka, dugi sukob iscrpio je resurse vizantijske države i doveo do "anarhije u gradovima i pustošenja sela" (Alice-Mary Talbot). Trakija, najveća kompaktna teritorija koja je preostala u Evropi, pretrpela je takvo razaranje da je, zajedno s Carigradom, postala zavisna od žita koje se uvozilo iz Bugarske i s Krima.[30][108] Trgovina je zaustavljena, a u državnoj blagajni nalazili su se, rečima Nikifora Grigore, "samo Epikurovi atomi". Kantakuzin je potrošio svoje lično bogatstvo, a carica Ana ostavila je carstvo u velikim dugovima prema Mletačkoj Republici. Rat je doveo i do kolapsa centralne carske uprave i provincijama, što je za posledicu imalo to da je u tračkim ruralnim područjima uspostavljen feudalni istem kojim su upravljali lokalni velikaši. Uprkos svom znatnom bogatstvu, ovi su magnati uspešno izbegavali plaćanje poreza carskoj vladi, kako putem povlastica tako i putem jednostavnog izbegavanja obaveza.[109] Osim toga, 1347. izbila je epidemija kuge i periodično se vraćala, što je dodatno smanjilo porezne prihode carstva i mogućnost regrutovanja vojnika, a time i oslabilo mogućnost Vizantije da povrati teritorije koje su prešle u srpske ruke.[110]

Zajedno s novi građanskim ratom koji je izbio 1352, ovi su faktori uništili svaku mogućnost za čak i skroman oporavak, sličan onome do kojeg je došlo pod Andronikom III.[111] Od tog trenutka Vizantija se stalno nalazila pod pretnjom jačih suseda, nije mogla voditi samostalnu spoljnu politiku, patila je od manjka resursa i bila razdrirana unutrašnjim sukobima.[112] Ipak, kombinacijom povoljnih spoljnih okolnosti i vešte diplomatije, Vizantije je preživela još jedno stoleće, dok je konačno nisu srušile Osmanlije 1453. godine.[113] Jedino je vizantijska enklava u Moreji i dalje napredovala, budući da je bila pošteđena ratnih razaranja i zauzimala relativno izolovan položaj. Imenovanje Manojla Kantakuzina za njenog despota 1349. godine označilo je uspostavljanje polunezavisne Morejske despotovine, koja je iskusila poslednji privredni i kulturni procvat vizantijskog sveta pre no što je i ona, 1460. godine, pala u turske ruke.[114]

Povezano

uredi

Reference

uredi
  1. ↑ Reinert 2002, str. 263, 265
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Željko Fajfrić, Sveta loza Stefana Nemanje Arhivirano 2009-03-05 na Wayback Machine-u, Šid, 1998.
  3. ↑ Bartusis 1997, str. 67; Nicol 1993, str. 93
  4. ↑ Bartusis 1997, str. 87–91; Nicol 1993, str. 156–161
  5. ↑ 5,0 5,1 Nicol 1993, str. 157–161, 167
  6. ↑ Nicol 1993, str. 155
  7. ↑ Nicol 1993, str. 168
  8. ↑ Nicol 1993, str. 186
  9. ↑ 9,0 9,1 Nicol 1993, str. 185
  10. ↑ Bartusis 1997, str. 91–92; Laiou 2002, str. 25; Nicol 1993, str. 169–171
  11. ↑ Nicol 1993, str. 178–181; Soulis 1984, str. 8–10; Bartusis 1997, str. 92–93
  12. ↑ Nicol 1993, str. 171–172
  13. ↑ Nicol 1993, str. 174–175
  14. ↑ Bartusis 1997, str. 92; Soulis 1984, str. 6–8
  15. ↑ Soulis 1984, str. 8
  16. ↑ Nicol 1993, str. 185–186
  17. ↑ 17,0 17,1 Bartusis 1997, str. 94
  18. ↑ Nicol 1993, str. 186; de Vries-Van der Velden 1989, str. 62–63; Soulis 1984, str. 10
  19. ↑ Nicol 1993, str. 186–187; de Vries-Van der Velden 1989, str. 63–64
  20. ↑ de Vries-Van der Velden 1989, str. 64–67
  21. ↑ Nicol 1996, str. 45–48; de Vries-Van der Velden 1989, str. 63–66
  22. ↑ Nicol 1993, str. 188; Fine 1994, str. 292–293; Soulis 1984, str. 10–11
  23. ↑ Nicol 1993, str. 188
  24. ↑ Nicol 1996, str. 50–51; Soulis 1984, str. 11
  25. ↑ Nicol 1996, str. 51–52
  26. ↑ Nicol 1996, str. 53–55; de Vries-Van der Velden 1989, str. 67; Weiss 1969, str. 33–36
  27. ↑ Nicol 1996, str. 54–55
  28. ↑ Nicol 1996, str. 55
  29. ↑ Bartusis 1997, str. 95; Nicol 1993, str. 191; Fine 1994, str. 294; de Vries-Van der Velden 1989, str. 67
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 Kazhdan 1991, str. 467–468
  31. ↑ Nicol 1996, str. 60; de Vries-Van der Velden 1989, str. 68
  32. ↑ O "dinatima" u vreme Paleologa v. de Vries-Van der Velden 1989, str. 53–58
  33. ↑ Nicol 1993, str. 191–192; Fine 1994, str. 294
  34. ↑ Nicol 1993, str. 192
  35. ↑ Nicol 1979, str. 22
  36. ↑ Oikonomides 1988, str. 327–329; Treadgold 1997, str. 815–816; Jeffreys, Haldon & Cormack 2009, str. 290
  37. ↑ Treadgold 1997, str. 815–816
  38. ↑ Oikonomides 1988, str. 329–331; Treadgold 1997, str. 815
  39. ↑ Kazhdan 1991, str. 468, 923; Jeffreys, Haldon & Cormack 2009, str. 289–290
  40. ↑ Nicol 1979, str. 39–41, 85.
  41. ↑ Nicol 1993, str. 192–194; Nicol 1996, str. 58–60; Fine 1994, str. 294
  42. ↑ de Vries-Van der Velden 1989, str. 69
  43. ↑ Fine 1994
  44. ↑ Nicol 1996, str. 61
  45. ↑ Bartusis 1997, str. 95; Nicol 1996, str. 62; Soulis 1984, str. 13
  46. ↑ Fine 1994, str. 295; Nicol 1996, str. 62; Soulis 1984, str. 14; de Vries-Van der Velden 1989, str. 69
  47. ↑ Fine 1994, str. 295–296; Nicol 1993, str. 195; de Vries-Van der Velden 1989, str. 69
  48. ↑ Fine 1994, str. 294–297; Nicol 1993, str. 196; Soulis 1984, str. 14–15; de Vries-Van der Velden 1989, str. 70
  49. ↑ Fine 1994, str. 297–298; Soulis 1984, str. 15–18
  50. ↑ Fine 1994, str. 299–300; Soulis 1984, str. 17, 21
  51. ↑ Nicol 1993, str. 196; Fine 1994, str. 295
  52. ↑ Nicol 1993, str. 196; Fine 1994, str. 300; Soulis 1984, str. 19; de Vries-Van der Velden 1989, str. 70
  53. ↑ Fine 1994, str. 301; Soulis 1984, str. 19
  54. ↑ Nicol 1996, str. 65–66; de Vries-Van der Velden 1989, str. 70–71
  55. ↑ Nicol 1996, str. 65; Fine 1994, str. 300–301
  56. ↑ Nicol 1996, str. 65; Fine 1994, str. 301–302; Soulis 1984, str. 20–21
  57. ↑ Nicol 1996, str. 65–66
  58. ↑ de Vries-Van der Velden 1989, str. 71
  59. ↑ 59,0 59,1 Fine 1994, str. 295; Bartusis 1997, str. 96; Nicol 1996, str. 66–67
  60. ↑ Fine 1994, str. 302; Soulis 1984, str. 21–23; Treadgold 1997, str. 768
  61. ↑ Nicol 1996, str. 67–68; Soulis 1984, str. 22–23; Treadgold 1997, str. 768
  62. ↑ Soulis 1984, str. 23–24; Treadgold 1997, str. 768
  63. ↑ Nicol 1993, str. 200; Fine 1994, str. 303
  64. ↑ Nicol 1996, str. 70–71
  65. ↑ 65,0 65,1 Soulis 1984, str. 26
  66. ↑ Fine 1994, str. 301, 304; Soulis 1984, str. 24–25
  67. ↑ Nicol 1993, str. 199–200
  68. ↑ Nicol 1993, str. 198; Treadgold 1997, str. 768
  69. ↑ Fine 1994, str. 304, 307; Soulis 1984, str. 24
  70. ↑ 70,0 70,1 Fine 1994, str. 304; Soulis 1984, str. 24
  71. ↑ Fine 1994, str. 303–304; Soulis 1984, str. 24–25
  72. ↑ Fine 1994, str. 303–304; Treadgold 1997, str. 768
  73. ↑ Fine 1994, str. 305; Nicol 1993, str. 202; Soulis 1984, str. 25–26
  74. ↑ Nicol 1996, str. 71–73
  75. ↑ Reinert 2002, str. 263, 265, 270
  76. ↑ Nicol 1993, str. 201–202
  77. ↑ Nicol 1993, str. 202; Fine 1994, str. 308
  78. ↑ Nicol 1996, str. 74; de Vries-Van der Velden 1989, str. 108–109
  79. ↑ Nicol 1993, str. 202–203
  80. ↑ Nicol 1996, str. 74–75; Soulis 1984, str. 26–30
  81. ↑ Nicol 1996, str. 75–76; Soulis 1984, str. 33
  82. ↑ Nicol 1996, str. 76–78
  83. ↑ Nicol 1993, str. 203
  84. ↑ Bartusis 1997, str. 96
  85. ↑ Bartusis 1997, str. 97; Nicol 1993, str. 205–206; Soulis 1984, str. 33
  86. ↑ Nicol 1993, str. 206; Treadgold 1997, str. 770
  87. ↑ Nicol 1993, str. 205–206
  88. ↑ Fine 1994, str. 308; Nicol 1993, str. 206
  89. ↑ Nicol 1993, str. 206–207
  90. ↑ Nicol 1996, str. 81
  91. ↑ 91,0 91,1 Nicol 1993, str. 207; Soulis 1984, str. 34
  92. ↑ Fine 1994, str. 308; Treadgold 1997, str. 771
  93. ↑ Nicol 1996, str. 82
  94. ↑ Nicol 1993, str. 210
  95. ↑ Nicol 1993, str. 215–216; Fine 1994, str. 308–309, 321–322
  96. ↑ Fine 1994, str. 309
  97. ↑ Fine 1994, str. 320; Soulis 1984, str. 35
  98. ↑ Ostrogorski 1993, str. 487
  99. ↑ Bartusis 1997, str. 98–99; Treadgold 1997, str. 773–774
  100. ↑ Fine 1994, str. 323–324; Soulis 1984, str. 42–46; Treadgold 1997, str. 774
  101. ↑ Fine 1994, str. 325–326; Soulis 1984, str. 49–51; Treadgold 1997, str. 775–776
  102. ↑ Fine 1994, str. 326
  103. ↑ Fine 1994, str. 326–327; Treadgold 1997, str. 775–778
  104. ↑ Nicol 1996, str. 45
  105. ↑ Laiou 2002, str. 26
  106. ↑ de Vries-Van der Velden 1989, str. 61
  107. ↑ Reinert 2002, str. 267
  108. ↑ Bartusis 1997, str. 98; Fine 1994, str. 321
  109. ↑ Bartusis 1997, str. 98; Fine 1994, str. 321; Nicol 1993, str. 219; Treadgold 1997, str. 770
  110. ↑ Nicol 1993, str. 216–218; Reinert 2002, str. 265, 267; Treadgold 1997, str. 773
  111. ↑ Reinert 2002, str. 265, 267; Treadgold 1997, str. 777
  112. ↑ Laiou 2002, str. 26–28
  113. ↑ Jeffreys, Haldon & Cormack 2009, str. 291
  114. ↑ Bartusis 1997, str. 98; Kazhdan 1991, str. 1410; Nicol 1993, str. 130–131

Literatura

uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Građanski_rat_u_Vizantiji_(1341–1347)&oldid=42195050