Пређи на садржај

Аспирин

Извор: Wikipedija
Аспирин
(ИУПАЦ) име
2-ацетоксибензоева киселина
Клинички подаци
Идентификатори
ЦАС број 50-78-2
АТЦ код А01АД05 Б01АЦ06, Н02БА01
ПубЦхем[1][2] 2244
ДругБанк АПРД00264
ЦхемСпидер[3] 2157
Хемијски подаци
Формула C9Х8О4 
Мол. маса 180.157 г/мол
СМИЛЕС еМолекули & ПубХем
Синоними 2-ацетоксибензоева киселина
ацетилсалицилат
ацетилсалицилна киселина
О-ацетилсалицилна киселина
Физички подаци
Густина 1.40 г/цм³
Тачка топљења 136 °Ц (277 °Ф) [4]
138-140 °Ц[5]
Тачка кључања 140 °Ц (284 °Ф) (разлаже се)[5][6]
Растворљивост у вода 3 мг/мЛ (20 °Ц)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост Брзо и комплетно је апсорбован
Везивање за протеине плазме 99.6%
Метаболизам Хепатички
Полувреме елиминације 300–650 мг доза: 3.1–3.2 х
1 г доза: 5 х
2 г доза: 9 х
Излучивање Ренално
Фармакоинформациони подаци
Трудноћа C(АУ) D(УС)
Правни статус ? (АУ) ГСЛ (УК) ОТЦ (САД)
Начин примене Најчешће орално, понекад ректално. Лизин ацетилсалицилат се може користити IV или ИМ

Аспирин или ацетилсалицилна киселина (Ацидум ацетyлсалицyлицум) је лек из породице салицилата, који се често користи против блажих болова, као антипиретик (против грознице), и против запаљења. У малим дозама делује као антикоагуланс (спречава згрушавање крви), па се користи у секундарној превенцији инфаркта миокарда.

Име Аспирин је сковала немачка компанија Бајер. У неким земљама се ово име користи као име за лек, а не као заштићено име. У земљама у којима је Аспирин и даље заштићно, користи се скраћеница АСА (енглески - ацетyлсалицyлиц ацид), АСС (немачки - Ацетyлсалицyлсäуре) или ААС (шпански - áцидо ацетилсалицíлицо).

Због повезаности аспирина и Рејевог синдрома, аспирин се више не користи за контролисање симптома налик грипу код деце до 12 година.

Дуготрајна употреба аспирина у малим дозама неповратно блокира стварање тромбоксана А2 у тромбоцитима, што производи инхибиторни ефекат на агрегацију тромбоцита, што се користи у секундарној превенцији инфаркта миокарда. У Србији су у ту сврху регистровани лекови који садрже 100 мг ацетилсалицилне киселине. Високе дозе аспирина се такође дају одмах након акутног срчаног удара.

Неколико стотина фаталних случајева од предозирања аспирином се догађају годишње (летална доза износи 0,2-0,5 грама по килограму телесне масе), али је његова употреба у оквиру терапијски доза оправдана. Примарни нежељени ефекти, посебно у већим дозама, су гастроинтестинални болови (укључујући чир и крварење у стомаку) и тинитус. Још један споредни ефекат, усред антикоагулантских својстава аспирина, је продужено протромбинско време, па је контраиндикован за ублажавање менструалних болова код жена.

Историја открића

[уреди | уреди извор]

Хипократ, грчки лекар, по коме је названа Хипократова заклетва, је писао у 5. веку пне. о горком праху екстрахованом из коре врбе, који олакшава болове и умањује грозницу. Овај лек се такође помиње у списима из античког Сумера, Египта и Асирије. Амерички Индијанци су га користили за главобољу, грозницу, болове у мишићима и реуматизам. Пречасни Едвард Стоун, жупник из Чиплинг Нортона у Оксфордшајеру, Енглеска, је запазио 1763. године да је кора врбе ефективна у ублажавању грознице.

Активни екстракт коре, назван салицин, по латинском имену за белу врбу (Салиx алба), је изоловао 1828. Хенри Леру (Хенри Лероуx), француски фармацеут, и Рафаеле Пирија (Раффаеле Пириа), италијански хемичар, који је затим успео да издвоји киселину у свом чистом облику. Салицин заправо предсавља салицилну киселину (ИУПАЦ име 2-хидроксибензоева киселина) и високо је кисео када је у засићеном раствору са водом (пХ = 2,4).

Ову хемикалију су такође изоловали из цвета меадоwсwеет (род Филипендула, раније класификован у Спираеа) немачки истраживачи 1839. године. Мада је њихов екстракт био унеколико ефективан, такође је узроковао дигестивне проблеме попут иритираног стомака и дијареје, па чак и смрт ако би се конзумирао у великим дозама. 1897. истраживач фирме Бајер из Немачке је дериватизовао хидроксилну функдионалну групу у салицилној киселини ацетилном групом (формира ацетил естар) што је у великој мери смањило негативне ефекте. Ово је био први синтетички лек, а не копија нечега шта је већ постојало у природи, што је означило почетак фармацеутске индустрије.

Ко је ово заправо урадио је контроверзно питање. Званично се тврди да је изумитељ аспирина Феликс Хофман. Са друге стране, Артур Ајхенгрин је 1949. године тврдио да је он планирао и руководио синтезом Аспирина, док је Хофманова улога била само почетна лабораторијска синтеза користећи Ајхенгринов процес, и ништа више. Ајхенгринову верзију су историчари и хемичари игнорисали до 1999, када је Волтер Снеадер из Одсека за фармацеутске науке Универзитета Стратклајд у Глазгову поново проучио случај, и дошао до закључка да је Ајхенгринов навод био уверљив и исправан, и да Ајхенгрин треба да преузме заслуге за откриће Аспирина. Бајер, међутим, и даље не прихвата ову теорију. Ајхенгрин је по пореклу био Јевреј и фирма Бајер је спадала у конзорцијум ИГ Фарбен (који су производили Циклон Б– гас коришћен у концентрационим логорима). Ајхенгрин је и сам завршио у концентрационом логору Терезиенштат али је пре него да буде пребачен у Аушвиц био ослобођен од стране Американаца. Претпоставља се да су Нацисти, вршећи аријаризацију немачких изума зато као изумитеља навели Хофмана.

Све до 1970-их, механизам деловања Аспирина и сличних лекова није био расветљен (види ниже у тексту).

Историја имена "Аспирин"

[уреди | уреди извор]

Име „Аспирин“ је састављено од а- (од ацетлине групе) -спир- (од спираеа цвета) и -ин (уобичајен завршетак имена лекова у то време). Бајер је регистровао ово име као робну марку 6. марта, 1899.

Међутим, немачка компанија је изгубила право да користи ову робну марку у многим земљама, јер су савезници одузели и продали њену страну имовину након Првог светског рата. Право да користи име "Аспирин" у САД (заједно са свим осталим Бајеровим робним маркама) је од америчке владе купила фирма Стерлинг Друг, Инц 1918. године. Чак и пре него што је патент за лек истекао 1917, Бајер није могао да спречи ривале да копирају формулу и користе име, па са преплављеним тржиштем, јавност није знала да Аспирин долази од само једног произвођача. Стерлинг касније није успео да спречи пресуду Федералног суда САД из 1921, по којој је „Аспирин“ постао генеричка робна марка (генерицизед традемарк). У неким другим земљама (попут Канаде) Аспирин је још увек заштићена робна марка.

Механизам дејства

[уреди | уреди извор]

У истраживању за које је добио Нобелову награду, и титулу сера, Џон Вејн (Јохн Ване), који је тада радио при Краљевском хируршком колеџу у Лондону, је показао 1971. да аспирин сузбија производњу простагландина и тромбоксана. иреверзибилном инхибицијом циклооксигеназе, ензима који учествује у производњи простагландина и тромбоксана. Инхибиторни ефекат се постиже ацетиловањем.

Простагландини су локални хормони, произведени у крви, и имају различите ефекте у телу, укључујући пренос информација о болу у мозак, модулацију хипоталамичког центра за терморегулацију, запаљењске реакције, агрегацију и дезагрегацију тромбоцита. Простагландини облажу слузокожу, укључујући и слузокожу желуца, са чиме је повезано и оштећење желудачне слузокоће приликом примене ацетилсалицилне киселине (и других нестероидних антиинфламаторних лекова).

Тромбоксани су одговорни за агрегацију тромбоцита, који формирају угрушке крви, док су простагландини које производе ћелије ендотела одоворни за њихову дезагрегацију. Како циклооксигеназу у тромбоцитима инхибирају мање дозе ацетилсалицилне киселине од дозе потребне за инхибицију ензима у ендотелу, могућа је селективна инхибиција тромбоцитног ензима. Ово је разлог што препарати ацетилсалицилне киселине који се користе у секундарној превенији инфаркта миокарда по правилу садрже мање којичине супстанце од антиинфламаторних препарата АСК. Срчани удар је најчешће узрокован крвним угрушцима, а њихова редукција уносом малих количина аспирина се сматра ефикасном медицинском интервенцијом. Споредни ефекат овога је да се способност згрушавања крви генерално смањује, и може доћи до повећаног крварења.

Скорија истраживања су показала да постоје барем две различите врсте циклооксигеназа: ЦОX-1 и ЦОX-2. ЦОX-1 је одговорна за настанак запаљенске реакције, док ЦОX-2 учествује у синтези простагландина слузокоже желуца. Аспирин инхибира обе. Новији лекови под називом ЦОX-2 селективни инхибитори су развијени да инхибирају само ЦОX-2, у нади да ће ово умањити гастроинтестинална нежељена дејства.

Међутим, неколико од ових нових типова лекова је недавно повучено, након што су се појавили докази да ЦОX-2 инхибитори повећавају ризик од срчаног удара.

Препарати који садрже аспирин

[уреди | уреди извор]

Захваљујући једноставној синтези и популарности, већина светских компаниј производи неки од препарата који садрже ацетилсалицилну киселину. У зависности од индикације и комбинације са другим супстанцама, ови препарати имају следеће АТЦ ознаке

Нежељена дејства и контраиндикације

[уреди | уреди извор]

Нежељена дејства укључују:

Ацетлсалицилна киселина је контраиндикована у следећим стањима:

Предозирање

[уреди | уреди извор]

Превелика доза Аспирина има озбиљне последице, и може бити смртоносна. Токсични ефекти су најчешће последица ацидозе, а последице укључују:

Предозирање може бити акутно или хронично; то јест, особа може да се предозира узевши велику дозу, или мање дозе током одређеног периода времена. Акутно предозирање има стопу смртности од 2%. Хронично предозирање је чешће фатално, са стопом смртности од 25%.

Лечење захтева уношење активног угља како би се неутрализовала ацетилсалицилна киселина у гастроинтестиналном тракту, након чега следи испумпавање стомака, па поновно уношење активног угља. Пацијенти се затим мотре најмање 24 часа, а затим им се обично интравенозно даје калијум хлорид против хипокалиемије (низак ниво калијума), натријум хидрогенкарбонат како би се неутрализовала ацидоза и поново успостави ацидо-базна равнотежа крви и глукоза како би се повратио ниво шећера у истој. Често се врше анализе крви, да би се проверили метаболички, салицилични и нивои шећера у крви; процене гасова у артеријској крви се врше ради контроле постојања респираторне алкалозе и метаболичке ацидозе. Уколико је предозирање било намерно, пацијент се упућује на психијатријски преглед, као и код било ког другог покушаја самоубиства.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Ли Q, Цхенг Т, Wанг Y, Брyант СХ (2010). „ПубЦхем ас а публиц ресоурце фор друг дисцоверy.”. Друг Дисцов Тодаy 15 (23-24): 1052-7. ДОИ:10.1016/j.drudis.2010.10.003. ПМИД 20970519.  едит
  2. ↑ Еван Е. Болтон, Yанли Wанг, Паул А. Тхиессен, Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy 4: 217-241. ДОИ:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ↑ Хеттне КМ, Wиллиамс АЈ, ван Муллиген ЕМ, Клеињанс Ј, Ткацхенко V, Корс ЈА. (2010). „Аутоматиц вс. мануал цуратион оф а мулти-соурце цхемицал дицтионарy: тхе импацт он теxт мининг”. Ј Цхеминформ 2 (1): 3. ДОИ:10.1186/1758-2946-2-3. ПМИД 20331846.  едит
  4. ↑ Ацетyлсалицyлиц ацид на цхемицалланд21.цом
  5. ↑ 5,0 5,1 „Сафетy дата фор ацетyлсалицyлиц ацид”. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-16. Приступљено 2014-03-19. 
  6. ↑ ЦхемСпидер база података

Литература

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Aspirin&oldid=41486820”