Казимир Маљевич

Казимир Северинович Маљевич
Казимир Северинович Малевич
Казимир Северинович Маљевич; Казимир Северинович Малевич
супрематизам
Биографске информације
Рођење	23. вељаче [С.К. 11. вељаче] 1879.; Кијев, Украјина; (тада Руско Царство)
Смрт	15. свибња 1935.; Лењинград, Русија; (тада Совјетски Савез)
Опус
Поље	сликарство; дизајн
Пракса	Московска школа сликарства, кипарства и архитектуре; Федор Рерберг
Знаменита дјела
	Аутопортрет; Бијело на бијелом; Енглез у Москви; Црни круг

Казимир Северинович Маљевич (укр. Малевич Казимир Северинович, рус. Казимир Северинович Малевич, Кијев, 23. вељаче [С.К. 11. вељаче] 1879.^[1] - Лењинград, 15. свибња 1935.) је био руски сликар пољског поријекла, теоретичар умјетности, пионир геометријске апстракције, те један од главних представника руске авангарде.

Биографија

Рани живот и образовање

Казимир Северинович Маљевич рођен је 23. вељаче [С.К. 11. вељаче] 1879. у Кијеву, као прво од четрнаестеро дјеце (од којих је само 9 доживјело адолесценцију) Северина и Лудwике Малеwицз (Маљевич), пољско-бјелоруских католика који су по доласку у Украјину Казимира крстили у православну вјеру. Његов отац био је управитељ творнице шећера. Његова обитељ се пуно селила, тако да је млади Казимир често боравио у селима са плантажама шећерне трске, далеко од великих градова. До 12 или 13 године није знао баш ништа о професионалним умјетницима, иако га је у дјетињству окруживала сеоска умјетност. Уживао је у сеоском ткању, те у декорираним зидовима и стајама. Сам Маљевич био је у могућности да слика сеоским силом. У Кијеву је од 1895. па до 1896. студирао цртање.

Након смрти његова оца 1904., Маљевич се сели у Москву. Студирао је на Московској школи сликарства, кипарства и архитектуре и у атаљеу Федора Рерберга од 1904. па до 1910. Године 1911. судјеловао је на другој изложби Сојуз Молодјожиа у Санкт Петербургу са Владимиром Талтином, а 1912. група је одржала трећу изложбу гдје су изложена дјела која су направили Александра Екстер, Татлин и други. Исте године судјелово је и на изложби колектива Магарећи реп у Москви. Године 1914., Маљевич је одржао изложбу у Салон дес Индепендантсу у Паризу заједно са умјетницима као што су Александар Арчипенко, Соња Делаунај, Александра Екстер и Вадим Меллер, међу осталима. Године 1915. Маљевич издаје свој манифест Од кубизма до суперматизма. Године 1915. и 1916. сурађивао је са суперматистичким сликарима у многим селима. Године 1916. и 1917. судјеловао је на московској изложби групе Каро дечко мађу којима су уз Маљевича излагали и Натхан Алтман, Давид Бурљук и А. Екстер.

Прелазак на апстракцију и развој супрематизма

Након ранијих експеримената са разним модернистичким стиловима укључујући и кубизам и футуризам - који су опримјерени његовим дизајном позорнице и костима Архивирано 2009-01-05 на Wаyбацк Мацхине-у за кубофутуристичку оперу Побједа над сунцем - Маљевич је почео радити на апстрактним, необјектним геометријским нијансама, оснивајући тиме покрет знан као супрематизам. Позната суперматистичка дјела укључују Црни квадрат (1915.) и Бијело на бијелому (1918.).

Маљевич је такођер дао до знајна да га је његова фасцинација са зрачном фотографијом и авијацјом одвела на апстракцију иниспирирану или извучену из зрачних крајолика. Кандидаткиња за харвардски докторат Јулиа Бекман Цхадага пише: "У његовим каснијим писњима, Маљевич је 'додатни елемент' дефинирао као квалитету било којег новог визуалног крајолика уводећи тиме промјену перцепције... У низу дијаграма који илустрирају 'крајолик' који утјече на разне сликарске покрете, супрематизам је повезан са низом зрачних погледа који приказују познат крајолик у апстракцији..."^[2]

Маљевич је био члан Колегија за умјетност у Наркомпросу, комисије за заштиту баштина и музејске комисије од 1918. до 1919. Радио је као предавач у Витебску (1919. - 1922.), Лењинграду (1922. - 1927. и поново 1930., но на другим институцијама) и у Кијеву (1927. - 1929.). Написао је књигу Свијет као необјективност, која изности супрематистичке теорије.

Каснији живот

Године 1927. Маљевич путује у Варшаву, па у Њемачку за ретроспективу која му је донијела свјетску славу, те је одлучио оставити доста слика тамо када се враћао у СССР. Када се стаљинизам окренуо против модернистичке "буржоазијске" умјетности, Маљевичу је суђено. Многа његова дјела су или заплијењена или уништена и Маљевич је умро у Лењинграду 15. свибња 1935. у 57. години живота, и то у биједи и сиромаштву.

Критичари су исмијали Маљевича због достизања умјетности тако да негира све добро и чисто: љубав за живот и љубав за природу. Умјетник и повјесничар умјетности Алеxандре Беноис је био један такав критичар. Маљевич је одговорио да умјетност може напредовати и развити се за сам смисао умјетности, неовисно о њезином задовољству: умјетност не треба нас, и никад нас није требала откад су звијезде први пут засјале на небу.

Маљевичева су се дјела тек недавно појавила на умјетничким изложбама у Русији, и то након дугог одсуства. То се понајвише догодило јер су сљедбеници умјетности радили да се умјетник представи руским љубитељима умјетности. Издана је и књига са Маљевичевим теоретским писањима. Но, унаточ свему овом, његов углед у Русији је и данас увелике окаљан. Тек недавно су украјински умјетници установили Маљевичев точан датум рођења: 23. вељаче 1878.