Prijeđi na sadržaj

Poljsko-Litvanska Unija

Izvor: Wikipedija
Državna zajednica Poljske i Litvanije
Rzeczpospolita Obojga Narodów

Abiejų Tautų Respublika

Država
1569.1795.
Zastava Grb
Zastava Grb
Lokacija
Lokacija
Glavni grad Krakov, Varšava
Jezik/ci poljski, latinski, litvanski, rutenski
Religija katoličanstvo, pravoslavlje, grkokatoličanstvo
Vlada Monarhija
Historija
 • Uspostavljena 1569.
 • Ukinuta 1795.
Valuta zloti, groši

Državna zajednica Poljske i Litvanije (skraćeno DZPiL) ili Poljsko-Litavska Unija ili Državna zajednica oba naroda (polj. Rzeczpospolita Obojga Narodów, lit. Abiejų Tautų Respublika, rut. Рѣчъ посполитая ѡбоига народовъ, lat. Serenissima Respublica Poloniae) je država koja je postojala između 1569. i 1791. u srednjoj i istočnoj Evropi. Zvaničan naziv države bi se mogao prevesti kao Državna zajednica poljske krune i Velike kneževine Litvanije. Države koje su sačinjavale unije bile su Kraljevina Poljska i Velika kneževina Litvanija. Njena teritorija se oko 1600. sastojala od današnjih teritorija Poljske, Litvanije, Letonije, Belorusije, kao i delova Rusije (oblast oko Smolenska), Estonije, Rumunije i Ukrajine.

Državna zajednica je nastala 12. augusta 1569, tzv. „Lublinskom unijom“ i nasledila je Poljsko-litvansku uniju koja je postojala od 1386. To je bila realna unija sa zajedničkim izbornim monarhom i zajedničkim parlamentom (sejm). U izboru kralja i vladanju državom učestvovali su plemići koji su činili oko 10% stanovništva zemlje. Plemstvo se delilo na niže plemstvo - šljahta, i više plemstvo - magnati. Bila je to višenacionalna država, čije je heterogeno stanovništvo pripadalo različitim religijama: katoličkoj, protestantskoj i pravoslavnoj crkvi, judaizmu i islamu. Ovo je redak rani primer međukonfesionalne tolerancije u Evropi. Dominantna privredna aktivnost bila je poljoprivreda.

Plemstvo je za kraljeve često biralo strane vladare, poput članova švedske Dinastije Vasa ili saksonske Dinastije Wettin. Među njima su bili Francuz Henri III Valois i ugarski kralj Stefan Batory.

Na početku 17. vijeka, Poljsko-litvanska država je izbegla razaranja Tridesetogodišnjeg rata i proširila se na istok u Poljsko-ruskom ratu 1609–1618, kada je 1610. zauzela Moskovski kremlj i izbila na obalu Crnog mora. Ratovala je protiv Rusije, Švedske i vazala Osmanske imperije.

Zajednica je pretrpela dva snažna udarca sredinom 17. vijeka. Prvi je bila prva velika pobuna kozaka u istoriji 1648. (ustanak Hmeljnickog uz pomoć Krimskih Tatara). Pobunjenici su zatražili zaštitu od ruskog cara 1654, čime je Rusija postepeno preuzela dominaciju u Ukrajini. Drugi veliki udarac je bila švedska invazija iz 1655. podržana od trupa iz Transilvanije i Brandenburga. Time je značajno oslabila moć Poljsko-litvanske države.

Poslednji veliki trenutak u istoriji Poljsko-litvanske države zbio se 1683. kada su trupe kralja Jana III Sobjeskog razbile tursku opsadu Beča 1683. i time zauvek okončale tursku pretnju Srednjoj Evropi. Zbog ovog podviga, državna zajednica je dobila epitet Bedema hrišćanstva (Antemurale Christianitati).

U doba građanskih revolucija (Rat za nezavisnost SAD, Francuska revolucija) u Poljskoj je donet liberalni Ustav od 3. maja 1791. Ovaj pokušaj reforme je stigao prekasno, kada je država već zapala u anarhiju i pod strani uticaj. Usledila je Prva deoba Poljske 1772, čime je prestao poljsko-litvanski dualitet. Preostali delovi države ujedinjeni su u unitarnu državu. Susedne apsolutističke monarhije (Pruska, Austrija, Rusija) su posle dve godine izvršile Drugu deobu Poljske, a posle još dve godine, poslednju i konačnu Treću deobu Poljske. Poljska i Litvanija su time nestale kao suverene države sa političke karte Evrope do 1918.