Папа Јован VIII
Папа Јован VIII (лат. Ioannes VIII; умро 16. децембра 882) је био 107. папа од 13. децембра 872. године до своје смрти. Сматра се за једног од најспособнијих папа у 9. веку.[1] Велики део свог понтификата Јован је провео у борби са муслиманским освајачима који су из својих упоришта у јужној Италији организовали походе ка северу угрожавајући тако економију папске баштине[2].
| Папа Јован VIII | |
|---|---|
 Папа Јован VIII | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 820. |
| Место рођења | Рим, Папска држава |
| Датум смрти | 16. децембар 882. |
| Место смрти | Рим, Папска држава |
| Место укопа | Базилика Светог Петра |
| Папа | |
| Понтификат | 13. децембар 872—16. децембар 882. |
| Претходник | Папа Хадријан II |
| Наследник | Папа Марин I |
Биографија
уредиРођен је у Риму у Папској држави. Као младић је био сведок муслиманских напада на Рим које су организовали Аглабиди[2]. На папски престо дошао је након смрти папе Николе I. Током понтификата папе Јована дошло је до административне реорганизације папске курије. Јован је тражио војну помоћ од Карла Ћелавог и Боса Провансалског након сараценске пљачке Кампаније[3]. Његове молбе нису испуњене те је присиљен плаћати данак Емирату Сицилији.[4] Папа Јован забранио је било какве савезе хришћана са муслиманима. Међутим, његови напори показали су се неуспешним[5], делимично због тога што су хришћанске вође у јужној Италији посматрали његове позиве на јединство као изговор да се успостави папска власт у јужној Италији[6]
Методије Солунски је у доба понтификата папе Јована проповедао ширење византијског хришћанства у Моравској. Године 870. утамничен је од стране германских црквених вођа које су га оптужиле за јерес. Папа Јован наредио је ослобођење Методија[7] и дозволио му је да настави свој рад у Илирику, али му је забранио богослужење на словенском језику[8]. Године 876. Јован је путовао широм Кампаније у настојању да формира савез Салерна, Капуе, Напуља, Гаете и Амалфија против муслимана. До 877. године свих пет градова послали су своје делегате да уговоре склапање савеза[9]. Године 879. Јован је признао враћање Фотија на место цариградског патријарха. Фотија је претходни папа Хадријан екскомуницирао 869. године. Ова мера папе Јована усмерена је ка нормализацији односа са Византијским царством ради заједничке борбе против муслимана[10].
Године 878. Јован је крунисао Луја II за краља Француске. Такође је крунисао и два светоримска цара: Карла II и Карла III. Папа Јован убијен је 16. децембра 882. године и тако постао први папа који је убијен[11].[12] Наводно је убијен због хомосексуалне оријентације, од стране жене у чијег се супруга заљубио. Докрајчили су га њени заменици ударцем чекићем у главу[13]. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је папа Марин I[14] По другој верзији, ради се о паписи Ивани која је рођена у Енглеској и претварала се да је мушко, па је као као таква доспела до трона папе. Убијена је јер се при једној литији у Риму порађала и запрепаштени народ, када је то видео, ју је убио. Римокатоличка црква ову верзију данас негира, иако је та тема била актуелна вековима. На основу тога је Емануил Роидис (Ἐμμανουὴλ Ῥοΐδης, Emmanuel Rhoides) 1866. г. написао роман Паписа Ивана, а 2009. je снимљен и филм истога имена.
Референце
уреди- ^ Catholic Encyclopedia, "Pope John VIII" page undated, URL retrieved on 10 June 2007
- ^ а б Kreutz 2011, стр. 57.
- ^ Riche 1993, стр. 203.
- ^ The Expansion of Saracens:Africa and Europe, C.H. Becker, The Cambridge Medieval History, Vol.2, Ed. John Bagnell Bury, (The Macmillan Company, 1913), 387.
- ^ Shryock 2011, стр. 32.
- ^ John Victor Tolan; Gilles Veinstein; Henry Laurens . Europe and the Islamic World: A History (illustrated ed.). . Princeton University Press. 2013. pp. 35. ISBN 978-0-691-14705-5.
- ^ Goldberg 2006, стр. 319.
- ^ Goldberg 2006, стр. 319–320.
- ^ Kreutz 2011, стр. 58.
- ^ Kreutz 2011, стр. 60.
- ^ Dawson 1950, стр. 108.
- ^ Anura Guruge (16 Feb 2010). The Next Pope (illustrated ed.). ISBN 9780615353722. стр. 88.
- ^ Kreutz 2011, стр. 59–60.
- ^ Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Marinus (popes)". Encyclopædia Britannica (11th ed.). Cambridge University Press.
Литература
уреди- Василиадис, Панајотис (1996). „Друга Фотијева патријаршија (1. део)” (PDF). Теолошки погледи. 29 (1–4): 87—131. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 06. 2022. г. Приступљено 23. 03. 2018.
- Василиадис, Панајотис (1997). „Друга Фотијева патријаршија (2. део)” (PDF). Теолошки погледи. 30 (1–4): 3—84. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 03. 2018. г. Приступљено 23. 03. 2018.
- Поповић, Радомир В. (1983). „Свети Фотије патријарх цариградски и његово доба” (PDF). Теолошки погледи. 16 (4): 191—211. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 06. 2022. г. Приступљено 23. 03. 2018.
- Dawson, Christopher (1950). Religion and the Rise of Western Culture. Doubleday. стр. 108.
- Goldberg, Eric J. (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict under Louis the German, 817-876. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 9780801438905.
- Riche, Pierre (1993). The Carolingians: A family who forged Europe. Transl. Michael Idomir Allen. University of Pennsylvania Press. стр. 203.
- Shryock, Andrew (2011). Islamophobia/Islamophilia: Beyond the Politics of Enemy and Friend. Indiana University Press. стр. 32. ISBN 9780253004543.
- Kreutz, Barbara M. (2011). Before the Normans: Southern Italy in the Ninth and Tenth Centuries. University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812205435.
- Engreen, Fred E. (1945). „Pope John the Eighth and the Arabs”. Speculum. 20 (3): 318—330. JSTOR 2854614. S2CID 154749195. doi:10.2307/2854614.
