Пређи на садржај

Ибупрофен

Извор: Wikipedija
Ибупрофен
(ИУПАЦ) име
(РС)-2-(4-(2-метилпропил)фенил)пропаноинска киселина
Клинички подаци
Идентификатори
ЦАС број 15687-27-1
АТЦ код М01АЕ01
ПубЦхем[1][2] 3672
ДругБанк ДБ01050
ЦхемСпидер[3] 3544
Хемијски подаци
Формула C13Х18О2 
Мол. маса 206,28
СМИЛЕС еМолекули & ПубХем
Физички подаци
Тачка топљења 76 °Ц (169 °Ф)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост 49–73%
Везивање за протеине плазме 99%
Метаболизам Хепатички (ЦYП2Ц9)
Полувреме елиминације 1,8–2 ч
Излучивање Ренално
Фармакоинформациони подаци
Лиценца

УС ФДА:линк

Трудноћа C(АУ) D(УС)
Правни статус Унсцхедулед (АУ) ГСЛ (УК) ОТЦ (САД)
Начин примене Орално, ректално, топикално, и интравенозно

Ибупрофен (скраћено од старије номенклатуре: изо-бутил-пропан-фенолска киселина) је лијек који спада у групу нестероидних антиупалних лијекова, првобитно дистрибуиран као Бруфен, а касније под многобројним трговачким називима.[4] Користи се за ублажавање симптома артритиса, примарне дисменореје (болне менструације), грознице, те као аналгетик, нарочито када је присутна и упална компонента. Познато је да ибупрофен има и својство да инхибира настајање крвних угрушака, мада је веома благ и има краће вријеме дјеловања у односу на аспирин и друге познате антикоагулантске лијекове. Ибупрофен је стављен на списак есенцијалних лијекова Свјетске здравствене организације[5]

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Ибупрофен је развијен током 1960тих од стране Боотс Гроуп.[6] Открио га је Стеwарт Адамс, у сарадњи са својим колегама Јохн Ницхолсоном и Цолин Бурроwс, а патентирао га је 1961. Најприје се почео примјењивати при третману реуматоидног артритиса у УК 1969, а 1974 и у САД. Доктор Адамс је првобитно тестирао ибупрофен дајући га пацијентима након конзумирања алкохола. За своје заслуге, одликован је Орденом Британске империје 1987 године, док је Боотс Гроуп одликована Краљичином наградом за технолошки напредак.[7]

Особине

[уреди | уреди извор]

Ибупрофен је бијели кристални прах или безбојна кристална супстанца. Готово је нерастворљив у води, а добро се раствара ацетону, метанолу и метилен хлориду. Раствара се и у разблаженим растворима алкалних хидроксида и карбоната.[8]

Употреба

[уреди | уреди извор]
Обложене таблете ибупрофена 200 мг

Ибупрофен у мањим дозама (200 мг, а понегдје и 400 мг) је доступан у продаји без лијечничког рецепта (енг. овер тхе цоунтер) у већини земаља. Трајање његовог дјеловања, у зависности од примењене дозе, износи од 4 до 8 сати, што је много дуже него наведено биолошко полувријеме излучивања. Препоручена доза варира у зависности од тјелесне масе и индикација. У опћем смислу, орална доза износи од 200 до 400 мг (5 – 10 мг/кг тјелесне масе код дјеце) сваких 4 - 6 сати, као додатак уобичајеној дневној дози од 800 до 1200 мг. Сматра се да максимална дневна доза износи 1200 мг без лијечничког рецепта, док се у хоспитализираним условима може повећати до 3200 мг, понекад постепено повећавајући дозе по 600 до 800 мг.

Ибупрофен је такођер доступан и као лијек за локалну (топичку) употребу, било да се аплицира преко коже, а користи се код повреда при спорту, а и мањи је ризик од гастроинтестиналних проблема. Такођер се примјењује у облику гела или оралне суспензије.

Остала и експериментална употреба

[уреди | уреди извор]
  • Као и код других лијекова из ове групе, ибупрофен може бити користан при третману тешких стања ортостатичког ниског крвног притиска (хипотензије)[9]
  • Неке студије су показале да је ибупрофен показао много боље резултате у односу на плацебо код профилаксе Алзхеимерове болести, када се даје у малим дозама током дугог периода.[10] Даљње студије су неопходне да потврде наведене резултате прије него што се ибупрофен могне користити за ову индикацију.
  • Кориштење ибупрофена могло би смањити ризик од Паркинсонове болести те је може одложити или чак спријечити. Аспирин, парацетамол и други нестероидни антиупални лијекови не показују слична својства.[11] Неопходна су даљња истраживања да би се потврдило ово дјеловање ибупрофена.

Ибупрофен лизин

[уреди | уреди извор]

У Европи, Аустралији и Новом Зеланду, користи се ибупрофен лизин (ибупрофен лизинат, лизинска со ибупрофена), при третману истих или сличних стања као и ибупрофен.[12] Лизинска со повећава растворљивост ибупрофена у води[13], те на тај начин омогућава да се лијек примијени интравенозно.[14] Студије су показале да ибупрофен-лизин много брже почиње дјеловати у односу на основни ибупрофен[15]

Ибупрофен лизин показује индикације затварања отвора дуцтус артериосус код пријевремено рођених новорођенчади који теже од 500 до 1500 грама, а нису навршила 32 седмице гестације.[16] У таквим случајевима користи се ибупрофен лизин, када уобичајена средства нису ефективна (као што су: диуретици, подршка респирацији и сл.).[14] У складу с овом индикацијом, ибупрофен лизин је ефективна алтернатива интравенозном индометацину, те се сматра да би могао имати предности у погледу функционисања бубрега.[17]

Начин дјеловања

[уреди | уреди извор]

Ибупрофен је нестероидни антиупални лијек за који се вјерује да дјелује путем инхибиције циклооксигеназе (ЦОX), тако да инхибира синтезу простагландина. Постоје најмање двије варијанте циклооксигеназе: ЦОX-1 и ЦОX-2. Ибупрофен инхибира обје ове варијанте. Вјерује се да његова аналгетичка, антипиретичка и антиупална својства и дјеловање долазе управо због инхибиције ЦОX-2; док је инхибиција ЦОX-1 одговорна за његово нежељено дејство и ефекте на агрегацију тромбоцита те слузнице пробавних органа.

Треба се споменути да је улога индивидуалних форми циклооксигеназе при аналгетичким, антиупалним и гастритичким ефектима нестероидних антиупалних лијекова, предмет оштре, дуготрајне дебате. Неке недавне студије[18] показале су да селективна инхибиција ЦОX-1 има снажније аналгетичке ефекте заједно са мањим или никаквим гастритичним проблемима у односу на селективну ЦОX-2 инхибицију.

Нежељени ефекти

[уреди | уреди извор]

Ибупрофен показује најмање нежељених ефеката на гастроинтестинални систем од свих неселективних нестероидних антиупалних лијекова. Међутим, то се односи само на мање дозе ибупрофена, тако да су препарати на бази ибупрофена у слободној продаји опћенито ограничени на максималну дневну дозу од 1200 мг.

Уобичајени нежељени ефекти укључују: мучнину, пробавне сметње, крварење у пробавним органима, нарочито код пацијената са улкусом (чиром), повишен ниво ензима у јетри, дијареју, крварење из носа, главобољу, вртоглавицу, необјашњиво црвенило по кожи, ретенцију соли и флуида те повишен крвни притисак.[19]

У нежељене ефекте које се ријеђе јављају спадају: улцерација једњака (чир на једњаку), сметње у раду срца, хиперкалемија, сметње у раду бубрега, конфузна стања, бронхоспазм и осип.[19] Веома ријетко се може појавити и Стевенс-Јохнсон синдром.

Фотоосјетљивост

[уреди | уреди извор]

Као и код других лијекова из ове групе, откривено је да је ибупрофен такођер фотосензитиван.[20][21] Међутим, овај ефект је много мањи код ибупрофена те се он сматра много слабијим фотосензитивним средством, у поређењу са другим лијековима - дериватима 2-арилпропионске киселине. Ово је из разлога што молекула ибупрофена има само једну фенил групу те нема коњугираних веза, што даје веома слаб хромофорни систем и веома слаб апсорпциони спектар који не залази до спектра видљиве свјетлости.

Кардиоваскуларни ризик

[уреди | уреди извор]

Заједно са многим другим нестероидним антиупалним лијековима, ибупрофен има импликације за повишени ризик од срчаног инфаркта, нарочито код хроничних пацијената који користе веће дозе.[22]

Стереохемија

[уреди | уреди извор]
3Д модел (Р)-ибупрофена

Ибупрофен, као и други деривати 2-арилпропионата (укључујући кетопрофен, флурбипрофен, напроксен и др.), садржи хирални атом угљика на α-позицији пропионске половине молекуле. У складу с тим, постоје два могућа енантиомера ибупрофена, са потенцијално различитим биолошким ефектима и метаболизмом сваког од енантиомера.

У пракси се показало да је (С)-(+)-ибупрофен (дексибупрофен) активна варијанта лијека како ин витро тако и ин виво. Логично би било да постоји потенцијал за побољшање селективности и потенцијала ибупрофена тако да се употријеби само један, активни енантиомер ибупрофена (као што је то случај код напроксена).

Међутим, тестови ин виво су открили постојање ензима изомеразе (2-арилпропионил-ЦоА епимераза) која претвара (Р)-ибупрофен у активни (С)-енантиомер.[23][24][25] Успркос свему, због високих трошкова и тривијалности прављења чистог енантиомера, настављено је даљње кориштење рацемичких мјешавина.

(Р)-ибупрофен
(С)-ибупрофен

Токсикологија

[уреди | уреди извор]

Предозирање ибупрофеном је постало све чешће од када је он пуштен у слободну продају. Постоје многобројни забиљежени случајеви предозирања у медицинској литератури, иако је учесталост смртоносних компликација изазваних ибупрофеном веома мала.[26] Одговор људског организма на предозирање ибупрофеном је у огромном распону од потпуног изостајања симптома до смртоносног исхода успркос третману под условима интензивне његе.

Већина симптома је узрокована прекомјерном фармаколошком акцијом ибупрофена, што укључује бол у абдомену, мучнину, повраћање, поспаност, вртоглавицу, главобољу, тинитус и нистагмус (дрхтање очне јабучице). Рјеђе се јављају тежи симптоми попут крварења у пробавним органима, конвулзује, метаболичке ацидозе, хиперкалемије, хипотензије, брадикардије, тахикардије, атријалне фибрилације, коме, дисфункције јетре, акутног поремећаја рада бубрега, цијанозе, хиповентилације и инфаркта.[27] Јачина симптома варира од узете дозе и протеклог времена од узимања, иако осјетљивост сваке особе игра најважнију улогу. Углавном, већина симптома код предозирања ибупрофеном слична је као и код других лијекова из ове групе.

Постоји веома мала корелација између интензитета симптома и измјерених нивоа ибупрофена у плазми. Ефекти тровања код доза испод 100 мг/кг тјелесне масе су ријетки, али могу бити веома изражени у дозама изнад 400 мг/кг;[28] ипак високе дозе не показују да би клинички ток био смртоносан.[29] Готово је немогуће прецизно одредити смртоносну дозу ибупрофена, јер она овиси од старости, тјелесне тежине и присутних болести код сваког пацијента.

Терапија је у највећој мјери симптоматична. У ранијим научним радовима предлагала се деконтаминација желуца. Она се проводила уз употребу активног угљена, који апсорбира лијек прије него што он дође у системску циркулацију. Испирање желуца се данас ријетко користи. Изазивање повраћања није препоручљиво.[30] У највећем броју случајева прекомјеро орално узимање ибупрофена проузрокује само благе ефекте, те је менаџмент предозирања релативно једноставан. Потребне су хоспитализација, стандардне мјере у одржању нормалног излучивања урина, те надгледање реналне (бубрежне) функције.[28] Пошто ибупрофен по својој природи има киселе особине те се излучује путем урина, теоретски је пожељна насилна алкална диуреза. Међутим, због чињенице да се ибупрофен јако веже за протеине у крви, лијек се минимално излучује преко бубрега и то непромијењен. Из тог разлога успјех насилне алкалне диурезе је значајно ограничен.[31] Може се препоручити симптоматичка терапија за хипотензију, крварење у гастроинтестиналном систему, ацидоза и затровање бубрега. Често је неопходно и посматрање пацијента на одјељењу интензивне његе у трајању од неколико дана. Ако особа преживи акутно тровање, обично се не јављају никакви заостали поремећаји нити су проблеми рецидивни.

Доступност

[уреди | уреди извор]

Ибупрофен је доступан уз лијечнички рецепт у УК од 1969 а у САД од 1974. У наредним годинама, добар толеранцијски профил заједно са екстензивним искуством у пракси резултирало је са пуштањем у слободну продају мањих доза ибупрофена без лијечничког рецепта, у многим земљама свијета, тако да се он данас може пронаћи у многим нефармацеутским, комерцијалним и специјализираним продавницама и супермаркетима.

Раније је у Уједињеном Краљевству постојало ограничење у максималној количини ибупрофена која се могла набавити без лијечничког рецепта; и то 2 паковања од 16 таблета по 200 мг или 1 паковање од 8 или 16 таблета по 400 мг. Ово друго паковање је касније било много ријеђе у слободној продаји. У САД-у, Администрација за лијекове и храну (енгл. Фоод анд Друг Администратион) је дозволила слободну продају ибупрофена од 1984. У неким земљама попут Шпаније, доступне су високе дозе од 600 мг. У Њемачкој у слободној продаји може се наћи дозе од 400 мг, док су паковања од 600 и 800 мг доступна уз рецепт. У Мексику доступне су паковања и до 800 мг по таблети.

Трговачка имена

[уреди | уреди извор]
Паковање Бруфен Ретарда, 800мг

Повезано

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Ли Q, Цхенг Т, Wанг Y, Брyант СХ (2010). „ПубЦхем ас а публиц ресоурце фор друг дисцоверy.”. Друг Дисцов Тодаy 15 (23-24): 1052-7. ДОИ:10.1016/j.drudis.2010.10.003. ПМИД 20970519.  едит
  2. ↑ Еван Е. Болтон, Yанли Wанг, Паул А. Тхиессен, Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy 4: 217-241. ДОИ:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ↑ Хеттне КМ, Wиллиамс АЈ, ван Муллиген ЕМ, Клеињанс Ј, Ткацхенко V, Корс ЈА. (2010). „Аутоматиц вс. мануал цуратион оф а мулти-соурце цхемицал дицтионарy: тхе импацт он теxт мининг”. Ј Цхеминформ 2 (1): 3. ДОИ:10.1186/1758-2946-2-3. ПМИД 20331846.  едит
  4. ↑ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11 изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0-07-142280-3. 
  5. ↑ „Модел списка есенцијалних лијекова WХО, март 2005”. Архивирано из оригинала на датум 2007-02-12. Приступљено 2008-10-20. 
  6. ↑ Међународна фондација о ибупрофену Архивирано 2018-12-05 на Wаyбацк Мацхине-у.
  7. ↑ Др Стеwарт Адамс: Тестирао сам ибупрофен док сам се тријезнио, Телеграпх, 8.10.2007 Архивирано 2020-05-30 на Wаyбацк Мацхине-у.
  8. ↑ Еуропеан Пхармацопоеиа 4, (Пх Еур) монограпх 0721
  9. ↑ Е. Заwада: Ренал цонсеqуенцес оф нонстероидал антиинфламматорy другс, Постград Мед, вол. 71, 5. издање, 1982, стр. 223-30
  10. ↑ Тоwнсенд К.: Новел тхерапеутиц оппортунитиес фор Алзхеимер'с дисеасе: фоцус он нонстероидал анти-инфламматорy другс, ФАСЕБ Ј, вол. 19, 12. издање, 2005, стр. 1592-1601
  11. ↑ Цхен Х., Јацобс Е., Сцхwарзсцхилд M., МцЦуллоугх M., Цалле Е., Тхун M., Асцхерио А.: Нонстероидал антиинфламматорy друг усе анд тхе риск фор Паркинсон'с дисеасе, Анн Неурол, вол. 58, 6. издање, 2005, стр.963-967
  12. ↑ „Тисцали.цо.ук О ибупрофен лизинату”. Архивирано из оригинала на датум 2008-05-18. Приступљено 2008-10-20. 
  13. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-12. Приступљено 2008-10-20. 
  14. ↑ 14,0 14,1 Оватион Пхармацеутицалс: "Неопрофен (ибупрофен лyсине) ињецтион"
  15. ↑ Геисслингер Г., Диетзел К., Безлер Х., Нуернберг Б., Бруне К.: Тхерапеутицаллy релевант дифференцес ин тхе пхармацокинетицал анд пхармацеутицал бехавиор оф ибупрофен лyсинате ас цомпаред wитх ибупрофен ацид, Инт. Ј. Цлин. Пхармацол. Тхер. Тоxицол., вол. 27, 7. издање, 1989, стр. 324-328
  16. ↑ „Граце Поон: Ибупрофен лyсине (НеоПрофен) фор тхе треатмент оф патент дуцтус артериосус, Проц (Баyл Унив Мед Цент), јануар 2007; 20(1): стр. 83–85.”. Архивирано из оригинала на датум 2013-08-01. Приступљено 2008-10-20. 
  17. ↑ Су ПХ., Цхен ЈY., Су CM., Хуанг ТЦ., Лее ХС.: Цомпарисон оф ибупрофен анд индометхацин тхерапy фор патент дуцтус артериосус ин претерм инфантс, Педиатр. Инт., вол. 45, 6. издање, 2003, стр. 665-670
  18. ↑ Какута Х, Зхенг X, Ода Х, Харада С, Сугимото Y, Сасаки К, Таи А.: Цyцлооxyгенасе-1-селецтиве инхибиторс аре аттрацтиве цандидатес фор аналгесицс тхат до нот цаусе гастриц дамаге. десигн анд ин витро/ин виво евалуатион оф а бензамиде-тyпе цyцлооxyгенасе-1 селецтиве инхибитор, Ј Мед Цхем. 2008 Апр 24;51(8):2400-11. Епуб 26. март 2008, ПМИД 18363350
  19. ↑ 19,0 19,1 Росси С. (ед.): Аустралиан Медицинес Хандбоок, издање 2004, Аустралиан Медицинес Хандбоок, ИСБН 0-9578521-4-2
  20. ↑ Бергнер Т., Прзyбилла Б.: Пхотосенситизатион цаусед бy ибупрофен, Ј. Ам. Ацад. Дерматол., 1992, 26(1):114-6
  21. ↑ ТхомсонХеалтхцаре: УСП DI Адвице фор тхе Патиент: Анти-инфламматорy Другс, Нонстероидал (Сyстемиц), Бетхесда (MD), Америчка национална медицинска библиотека, 28. јули 2006, доступно на www.нлм.них.гов/медлинеплус
  22. ↑ Хиппислеy-Цоx Ј., Цоупланд C.: Риск оф мyоцардиал инфарцтион ин патиентс такинг цyцло-оxyгенасе-2 инхибиторс ор цонвентионал нон-стероидал анти-инфламматорy другс: популатион басед нестед цасе-цонтрол аналyсис, БМЈ, вол. 330, 7504. издање, 2005, стр.1366 бмј.бмјјоурналс.цом
  23. ↑ Цхен ЦС., Схиех WР., Лу ПХ., Харриман С., Цхен ЦY.: Метаболиц стереоисомериц инверсион оф ибупрофен ин маммалс, Биоцхим. Биопхyс. Ацта., вол. 1078, 3. издање, 1991, стр. 411–417
  24. ↑ Трацy ТС., Халл СД.: Метаболиц инверсион оф (Р)-ибупрофен. Епимеризатион анд хyдролyсис оф ибупрофенyл-цоензyме А, Друг. Метаб. Диспос., вол. 20, 2. издање, 1992, стр. 322–327
  25. ↑ „Реицхел C., Бруггер Р., Банг Х., Геисслингер Г., Бруне К.: Молецулар цлонинг анд еxпрессион оф а 2-арyлпропионyл-цоензyме А епимерасе: а кеy ензyме ин тхе инверсион метаболисм оф ибупрофен, Мол. Пхармацол., вол. 51, 4. издање, 1997, стр. 576–582”. Архивирано из оригинала на датум 2009-04-16. Приступљено 2008-10-20. 
  26. ↑ МцЕлwее НЕ., Велтри ЈЦ., Брадфорд DC., Роллинс ДЕ.: А проспецтиве, популатион-басед студy оф ацуте ибупрофен овердосе: цомплицатионс аре раре анд роутине серум левелс нот wаррантед, Анн. Емерг. Мед., вол. 19, 6. издање, 1990, стр.657-662
  27. ↑ Вале ЈА., Мередитх ТЈ.: Ацуте поисонинг дуе то нон-стероидал анти-инфламматорy другс. Цлиницал феатурес анд манагемент, Мед. Тоxицол., вол. 1, 1. издање, 1986, стр. 12-31
  28. ↑ 28,0 28,1 Воланс Г., Хартлеy V., МцЦреа С., Монагхан Ј.: Нон-опиоид аналгесиц поисонинг, Цлиницал Медицине, вол. 3, 2. издање, 2003, стр.119-123
  29. ↑ Сеиферт СА., Бронстеин АЦ., МцГуире Т.: Массиве ибупрофен ингестион wитх сурвивал, Ј. Тоxицол. Цлин. Тоxицол., вол. 38, 1. издање, 2000, стр.55-57
  30. ↑ Поситион папер: Ипецац сyруп, Ј. Тоxицол. Цлин. Тоxицол., вол. 42, 2. издање, 2004, стр.133-143
  31. ↑ Халл АХ., Смолинске СЦ., Цонрад ФЛ. и др.: Ибупрофен овердосе: 126 цасес, Анналс оф емергенцy медицине, вол. 15, 11. издање, 1986, стр.1308-1313

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Росси, С., ур. (2004). Аустралиан Медицинес Хандбоок (2004 изд.). Аустралиан Медицинес Хандбоок. ИСБН 0-9578521-4-2. ОЦЛЦ 224121065. 
  • Милена Покрајац (2002). Фармакокинетика. Београд. ИСБН 978-86-902551-4-6. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ibuprofen&oldid=42220070”