Јабланица (Босна и Херцеговина)

Јабланица

[[Датотека:{{{карта}}}|163пx]]

Ентитет

Федерација Босне и Херцеговине

Кантон/жупанија

Херцеговачко-неретвански

Сједиште

Јабланица

Начелник

Салем Дедић

Површина

301 км²

Становништво
- Укупно
- Густоћа

13.047
43.3/км²

Јабланица је град и опћина у Босни и Херцеговини који административно припада Херцеговачко-неретванском кантону Федерације БиХ.

Географија

Опћина Јабланица спада са својих 301 км² површине и 13.047 становника у ред најмањих опћина у Федерацији Босне и Херцеговине. Географски припада регији горње или високе Херцеговине, а административно једној од 8 опћина Херцеговачко-неретванског кантона. Уклијештена између двају највиших, али питомих планина Чврснице и Прења, тзв. ”кровововима Босне“, са својом прелијепом долином отварају литичасти кањон дуг више од 30 километара. Сам град је смјештен на неколико тераса на надморској висини од 202 метра, кроз које протиче ријека Неретва.

Клима

Клима је умјерено медитеранска с просјечном годишњом температуром од 12 °Ц и великом количином падавина. Због свога природнога положаја Јабланица је од најстаријих времена била подручје интересантно за становање и боравак.

Становништво

Подручје опћине обухваћа 9 мјесних заједница са 33 насељена мјеста, а сам град Јабланица има око 5.000 становника.

Насељена мјеста

Баћина, Бијела, Бокшевица, Бокуља, Брчањ, Буков Под, Чехари, Чивељ, Ћавари, Дјевор, Добригошће, Добриња, Дољани, Дољанка, Доња Јабланица, Доње Папраско, Доње Поље, Драган Село, Дриновци, Дубишница (Дубушница), Ђевор, Глодница (Глоднице), Глогошница, Горња Кркача, Горња Колонија, Горња Махала, Горње Папраско, Хусрепи, Јабланица, Јаришта, Јасен, Јасике, Јелачићи, Комадиново врело, Косне Луке, Краје, Кркача, Крстац, Лендава, Локве, Луг, Љубина, Мијићи, Мирци, Мирке, Мраково, Оџак, Острожац (Острошца), Пачићи, Пета, Пода, Подбрежје, Подрудине, Подстјење, Равна, Рисовац, Родићи, Скендери, Слатина, Совићи, Средња Махала, Стипића Ливада, Шабанчићи, Шаница, Широки поток, Шљункара, Топалов греб, Третишће, Винине, Злате, Жарићи, Жарник, Жуглићи и Жуже.

Хисторија

Најстарије ископине говоре да је ово подручје насељено још у металном добу, мада је прави процват доживјело у доба римљана и у средњем вијеку о чему говори 42 локалитета с 683 некропола са стећцима и гомилама. Већина ових споменика материјалне културе потиче из краја II. и почетка I. миленијума прије нове ере, а стећци углавном потичу из касног средњег вијека. Кроз овај крај су пролазили једини каравански путови од Дубровника до средње Босне и путови у долину Врбаса. У одредби босанског краља Стјепана Томаша издатој 1446. године у Коњицу, у којој се махинејцима-богумилима забрањује градња и обнављање цркве. Међу потписницима се спомињу Петар Павловић и Радивој Јаблановић, по којему је, можда Јабланица добила име.

У првом попису (дефтеру) из 1477. године спомињу се и три јабланичка села: Жугле (Жуглићи), Острожац, Чехари. Засад најстарији појам Јабланица налазимо у (другом) дефтеру (попису) из 1488./89. године према којем се Јабланица спомиње као крај у нахији Неретва и била је тимар (подручје) неког бега и имала је 67 домова, 4 неожењена и 3 муслимана. Укупан приход од десетине која је давана тимарнику износила је 5.623 акче. Остали становници су били кршћани. Зна се поуздано да је Јабланица 1593. године била тимар Гулам Шах Худаверди Босна Мехмед-бега, познатог државника и вакифа (добротвора) из Реповаца код Коњица. Османска владавина, осим ханова и путова није оставила битније трагове тако да је почетак урбанизације подручја започео доласком Аустроугарске монархије 1878. године, која је изградњом касарне, мостова, тунела, кућа и станова за намјештенике, жељезничке станице и хотела, ударила темеље данашњем изгледу града и његове околине. Земаљска влада за Босну и Херцеговину доноси указ 30. свибња 1893. године да се име Јабланице промјени у име “Јабланица на Неретви”. Иако јој је од најранијих почетака, због свога геостратешког положаја преодређена судбина као мјеста за одмор и опоравак, Јабланица је свој економски развој темељила на развоју индустрије камена и хидроенергетских потенцијала. Мада су и раније постојале вјерске школе (сибјан мектеби) прва народна основна школа у Јабланици почела је с радом 1902./3. године у Поповића кући (данас Халебића кућа).

Јабланица је позната као поприште једног од најдрамтичнијих догађаја у другом свјетском рату на простору бивше Југославије - дизања у зрак жељезничког моста 1943. године, који су партизани искористили као стратешку варку приликом битке на Неретви.

Привреда

Мада су доста давно (1870.) откривена прва рудишта врло квалитетног камена који се по минералном саставу подудара са гранитом,тек се одласком Аустро-Угарске и завршетком Првог свјетског рата 1920. године започело са првом експлоатацијом што је уједно и почетак развоја индустрије у Јабланици и јабланичком крају. Клесар Фрањо Ротхан први је схватио какво неслућено богатство и квалитет крију обале Неретве у подручју Букова пода па је сам започео са испитивањем тог јединственог камена са широком примјеном у грађевинарству и споменичарству. Успио је да добије државну концесију на експлоатацију, међутим на том послу није дуго остао сам.За њим је за кратко вријеме кренуло још дестак концесионара,које је привукла могућност добре зараде обзиром на јевтину радну снагу и осигуран пласман обзиром на јединственост и квалитету у односу на дотад позната налазишта. Најјачи међу њима био је Душан Михајловић, наводно јунак солунског фронта, који је 1922. године формирао командитно друштво за производњу гранита “Неретва”- Сарајево, за које се каже да је имало каменолом у Буковподу код Јабланице са свим постројењима за производњу одличног мрамора за украсне облоге у грађевинарству, споменике и сл. Стручну снагу и мајсторе клесаре Михајловић је довео из Словеније, Далмације и Македоније. Колика је била производња камена не зна се поуздано, али се зна да су се камене плоче почеле извозити и на иноземно тржиште. Поред споменутог душтва, значајнији послодавци, барем у почетку експлоатације камена габра, били су браћа Драгутин и Антон Рас из Загреба, Евгеније Лапчевић звани Русан, Фрањо Милер, Шериф Арнаутовић, трговац из Мостара, Никола Ћећез и други. Од свих “концесијаша” и послодаваца издвојила су се двојица најснажнијих који су формирали своја предузећа. Душан Михајловић је био власник предузећа на десној, а Драгутин Рас на лијевој обали Неретве. Сви они скупа запошљавали су више стотина радника, махом нешколованих младића из околних јабланичких села, који су за мале наднице обављали тешке физичке послове. Без обзира на све тешкоће у јабланичким каменоломима, чињеница да се може нешто зарадити и изван конвенционалних радова на пољу био је значајан моменат у промјени свјести многих сеоских породица које су се вјековима издржавале борећи се са природом и отимајући од шкрте херцеговачке земље. Експлоатација и продаја гранита те могућност запошљавања радника довели су у Јабланицу и нове становнике, који су ту налазили посао и интерес. Били су то жандарми, пословође, надстојници и трговци из других крајева земље. Мало-помало отваране су и занатске радње. Стизали су и пензионисани жандари и полицајци, те се запошљавали код послодаваца као надзорници и чувари. Јабланица је нарастала полагано, развијала се као модерно насеље, те је у тадашњој Краљевини Југославији спадала у ријетка мала мјеста, која су биљежила напредак и успон. Подизане су нове куће, развијала се трговина, јачало занатство, а помало и туризам, с обзиром на угодну климу и околне природне љепоте. У јабланичком хотелу који је подигнут истовремено кад и жељезничка станица 1888. године боравили су неријетко и гости из Београда, Сарајева, Сплита, Дубровника и Мостара. Дуго се у Јабланици препричавао боравак турског предсједника владе Исмет-паше Иненија у кафани Мухарема Тахировића 1930.године.

Све до средине 1926.године,када је изгорјела “Нарента а.д.”, прва херцеговачка индустрија дрвета из Острошца, била је најзначајнији капацитет из области прераде дрвета у регији. У просјеку је запошљавала око 300 радника на сјечи јеловине и буковине и на преради у творници, нарочито црног бора изврсног квалитета. У Острошцу је била пилана са парним локомобилом (45 КС), те 6 гатера,6 стројева за прераду дрвета, 4 строја у механичкој радионици, те 5 стројева за израду намјештаја и паркета. У саставу предузећа биле су парионица и сушара али и производња електроенергије за расвјету и погон. У столарији су се на велико израђивали прозори и врата,те паркет разних врста и борови терацо- брикети за поплочавање улица.У пилани је резана сва врста меркантилне робе до дименизија од 12 цм. Шума се експлоатисала у Неретвици и масивима Прења и Чврснице, тако да ће нешто касније прорадити и пилана у Дољанима. Увођењем индустријских капацитета и малих погона за експлоатацију и прераду камена и шуме, чиме је Јабланица посебно обиловала, створило је нову класу становника – радништво.

Појава нове класе узроковала је и појавом неких нових друштвених односа и тенденција у друштву.присутно је политичко и синдикално организовање а нису били ријетки и штрајкови. Најкарактеристичнији је штрајк Гранитових радника у Буковом поду, у каменолому Душана Михајловића од аугуста 1934.године, када је 160 радника обуставило рад јер им власник од 1. јула дугује суму од преко 2оо.ооо динара.Вођа штрајкачких радника био је Јозо Тадић, родом из Бања Луке, предсједник Југословенских националних синдиката са сједиштем у Јабланици. Штрајк је трајао 15 дана и завршен је посредовањем среског начелника из Коњица повољно по раднике, јер им је исплаћена дугована сума.

Непосредно по завршетку рата Јабланица ће у периоду највеће биједе и сиромаштва поново постати симболом нечега новог и великог. Једна стара визија још из аустро-угарског доба да се у Неретви крије један огроман енергентски потенцијал, добила је своју конкретизацију изградњом прве хидроелектране у новој Југославији. То је тада био најзначајнији објекат и највећи испит нове власти. Брану и објекте Хидроелектране градила су предузеће из цијеле државе, тако да је Јабланица за дуги посљератни период била једно велико градилиште. Изградњом вјештачког хидроакумулационог базена на потезу од ушча ријеке Раме па до Коњица, потопљена су скоро једина пољопривредна и воћарска подручја, која је Јабланица имала, што је у битноме промјенило природу и карактер овога краја. Посљедицу ондашњег великог државног успјеха дуго су на својим плећима носили, и још и данас носе становници Јабланице, нарочито они уз хидроакумулацију Јабланичког језера, јер им никад није извршена правична накнада за потопљено земљиште. Изградњом енергетских ресурса, уз снажан тон који је давала индустрија гранита развоју читавог краја,Јабланица је уз развој металне и текстилне индустрије те инфраструктурних објеката и школства,са великом перспективом грабила према крају 20. стољећа.

Знамените личности

Вахид Халилхоџић, ногометаш и ногометни тренер
Хасан Салихамиџић, ногометаш
Мирза Телетовић, кошаркаш
Сенад Лулић, ногометаш
Јозо Клепица, познати планинар
Емир Туфек, бивши ногометаш и ногометни тренер Вележа из Мостара
Недим Јусуфбеговић, бивши ногометаш и ногометни тренер

Образовање

Култура

Одмах након Првог свјетског рата, 1920. године у Јабланици и Острошцу почела је са радом и “Југословенска муслиманска читаоница” која је имала велики значај у описмењавању становништва и ширењу културних и образовних навика становништва, а окупљала је не само Бошњаке тог краја. На њеном челу у Јабланици био је Јусуф Маловић, мјесни имам. Тада је са радом отпочела и Народна читаоница, коју је водио Јосип Фабић. Мада нема поузданих података како је дошло до формирања библиотеке, извјесно је да су покретачи били чланови и симпатизери Муслиманског добротворног друштва “Гајрет”, које је 1903.године у Сарајеву, отпочело са радом. Зна се поуздано да су у њеном раду значајну улогу имали учитељи и мјесни имам, а нарочито управитељ основне школе и учитељ Ћамил Крвавац и жељезнички радници Хасан Зећо и Осман Медар, те чиновници и радници мајдана Гранита. Гајрет је у Јабланици и Острошцу дјеловао кроз више културно-просвјетних и спортских секција,као што су: драмска, музичка, пјевачка(хорска), ногометне, шаховске и друге. Тако је Музичком секцијом у Острошцу руководио Светозар Бошковић, иначе отправник возова.

У Гајретовој драмској секцији у Јабланици најактивни су били ученици и студенти. Музичку секцију у Јабланици од 1930. године водио је Салко Шашић, звани Кајкан. Гајрет је преко секција организовао добро посјећене приредбе. Већим дијелом рад Југословенске муслиманске читаонице наслањао се на рад и активност чланова Гајрета. Уз велику фешту, 6. октобра 1928. године, којој су присуствовали и Гајретови прваци из Сарајева, обиљежена је 25. годишњица рада Југословенске муслиманске читаонице “Гајрет” Сарајево.

Иначе, доступни документи о најранијој активности Гајрета у Јабланици датирају од 7.јуна. 1923. године, када Ахмед Халилхоџић одступа са дужности повјереника, ради слабог здравља и препоручује Мујагу Ћорду за свог насљедника, са чим се сложила и канцеларија Гајрета и већ у наредна два дана извршено је разрјешење старог и именовање новог повјереника и наредних пет година у Јабланици ће функционисати повјереништво. У неколико наврата, извршена је смјена повјереника. Писмом од 8.9.1928.године, питомци Гајрета, Алија Ћорда и Хасан Зећо, затражили су формирање Пододбора Гајрета у Јабланици, сматрајући да су се створили потребни услови јер је примјетан интерес чланова за активности Гајрета.Предложили су да у Пододбор уђу: Мустафа Ћорда, Салко Зећо, Алија ефф Хиндић и Мухарем Тахировић, што је Главни одбор и учинио. За предсједника Гајрета у Јабланици изабран је Алија ефф.Хиндић, а за в.д. благајника Хасан Зећо, који ће ускоро стати на чело Гајрета. Годину дана касније Југословенска муслиманска читаоница промјенила је име и постала Гајретова читаоница. Те 1931.године,када Јабланица и Коњички срез припадају приморској бановини, у Јабланици и Острошцу, се формира Соколско друштво чији су старјешине постали: Хасан Зећо и Миладин Мазал,отправник возова. Већ 4.јуна 1932. године, Главни одбор именује Ћамила Крвавца, управитеља школе, за повјереника Гајрета и обавезује га да у најкраћем времену упише бар 50 нових чланова, те закаже скупштину у сврху избора Мјесног одбора. Истим писмом Главни одбор предлаже учитељу Крвавцу да се повеже са повјереником Просвете у Јабланици, Миланом Бјелицом као и госпођицама Зором Бјелицом и Даринком Манигодић, који му могу помоћи око оживљавања рада Гајрета и оснивања одбора.63Недуго затим ,одбор је формиран ,а за предсједника је изабран Осман Медар, шеф жељезничке станице у Јабланици.Главном одбору Гајрета у Сарајеву се у јуну 1933. године обратио учитељ Крвавац, износећи старе несугласице у одбору и признавши да у Јабланици нико осим трговаца и није био да Медар буде предсједник. Упркос несугласицама Осман Медар ће остати на челу Гајрета у Јабланици све до 1939. године. Активност друштва се наставља до пред сами рат, а у друштву су поново несугласице.Сада се оптужује учитељ Крвавац за недовољну активност друштва и промјену политике Гајрета у складу са тренутним политичким кретањима што је засметало неким члановима мјесног одбора.Заказали су одржавање ванредне скупштине друштва за 19.октобар 1940.године , али ју је забранио Срески начелник из Коњица , наредивши жандармеријској станици да спрјечи одржавање скупштине.На дан одржавања ванредне скупштине, заказан је био и гајретов годишњи Мевлуд, који је и проучен у присуству великог броја народа. На ту, забрањену скупштину позван је и чувени љекар др Исмет Поповац из Коњица, који је послије мевлуда разговарао са члановима Гајрета у читаоници, те присуствовао изборној скупштини. Изабрана је привремена управа Гајрета(до потврђивања Главног одбора у Сарајеву) а за предсједника је изабран Хасан Зећо,жељезнички чиновник.За замјеника је изабран Алија Хиндић ,тежак,док је тајником постао Рамо Бабић,чиновник.Замјеник тајника је Бећир Маловић,жељезнички радник,а благајник Даут Арфаџан,жељезнички званичник.На скупу су изабрани и одборници; Мухамед Бешировић, Бећир Ширић, кафеџија и Милан Бјелица, трговац. У надзорни одбор су изабрани Салем ефф.Џумхур,џематски имам,Салко Ћурић,надзорник пруга и Авдо Клепо,државни путар. Сљедећи дан жандармеријска станица у Јабланици је провела истрагу о одржавању овог скупа. Мада се не могу узети са стопостотном тачношћу подаци који су изнесени (због тога што су рађени само за дио општине Јабланица, како стоји у заглављу и зато што се односи само на муслимане), један извјештај, који су сачинили у име Гајрета, Осман Медар,шеф жељезничке станице и Ћамил Крвавац,учитељ, 25.априла 1938. године, може нам пуно помоћи да стекнемо приближну слику о тадашњој Јабланици. У том, непотпуном, извјештају се каже да у опћини живи око 3.000 становника, да је од тога приближно 2.500 Бошњака и да скоро већина живи од земљорадње. Наводи се да од заната живи око 50 душа, од трговине око 400 а од ренте око 20 душа.Од плата живи 70 душа. Евидентирана су и 3 чиновника. Државних службеника је 12, а од сезонских и мануелних послова живи око 200 душа.У извјештају се даље каже, да нема Бошњака-муслимана адвоката, љекара, техничара и геометара, те да нико од Бошњака-муслимана не живи од књижевности и новинарства. Извјештај на крају завршава да је евидентирано 18 незапослених и да нема ни један просјак.

Национални споменици

Главни чланак: Национални споменици у Јабланици (БиХ)

Спорт

ФК Турбина Јабланица спада у ред најстаријих клубова у Босни и Херцеговини. Основан је у љето 1924. године под именом Раднички шпортски клуб "Пласа". Основали су га синдикални и лијево орјентисани чланови и симпатизери КП Југославије из Мостара,Хамо Мићијевић, Неђа Битанга и Гојко Вуковић, и Перо Билић из Јабланице.Ова групација људи је двије године раније у Мостару формирала ФК Вележ, а 1920 године је у Острошцу код Јабланице званично формиран фудбалски клуб под именом раднички шпортски клуб (РШК).Као почетак дјеловања клуба РШК “Пласа” узима се одигравање двије званичне утакмице са "Слободом" из Коњица на халилхоџића ледини на Бокуљи,обзиром да клуб није имао свог травнатог терена.Клуб је своју активност спроводио одигравањем пријатељских утакмица са клубовима из окружења. Клуб је углавном окупљао жељезничке раднике и чланове соколских удружења.У овом раздобљу РШК "Пласа"није имао континуирану организациону структуру. Већ 1947 и 1948. године Клуб се рактивира и мјења име у ФК "Прењ", а затим ФК Турбина, обзиром да су започети послови око изградње Хидроелектране на Неретви. ФК Турбина је у раздобљу послије Другог рата играла у разним лигама,а најчешће у херцеговачкој зони,и међурегионалним лигама.Два пута је играла финалне утакмице за пласман у републичку лигу БиХ. ФК Турбина је у својој историји врло често плаћала данак индустријализацији,тако да је морала да мјења сједиште и објекте,а било је периода као што је 1968-1971. кад је клуб прекинуо активност због изградње разводног постројења ХЕ Рама, на старом игралишту Бокуља.Тек 1971. године изградњом новог "Градског” стадиона ,ФК Турбина је трајно ријешила питање игралишта.За вријеме посљедњег домовинског рата ,као слободно подручје у Јабланици се активно играо фудбал,а прва утакмица репрезентативних селекција под окриљен Ногометног савеза БиХ одиграна је у Јабланици 1994.године.У сезонама 1995/1996. и 1996/1997.године ФК Турбина је била члан Премијер лиге Босне и Херцеговине.Након"срамног избацивања" из лиге од стране ФК Сарајево и челника НС БиХ,клуб се двије сезоне такмичио у Првој лиги, а тренутно се такмичи у Другој лиги БиХ,група Југ. Јабланица и Турбина су одувијек били прави расадник врсних фудбалера, а имена Вахида и Салема Халилхоџића, Хасана Салихамиџића,супер звијезда европског и свјетског ногомета,као и имена Туфека,браће Татар,Стојића,Пелића,само су врх најљепшег изданка јабланичке школе фудбала. Остаће записана истинита анегдота из 1992. године када су три јабланичка дјечака, Салихамиџић, Пелић и Сефер послије пробне утакмице у хамбургеру, представљени чувеном Феликсу Магату. Пошто их је сву тројицу уочио и схватио да долазе из истог мјеста у Босни за које није никада чуо, питао је Мицана Халилхоџића ,који их је довео колико он заправо има оваквих играча, Халилхоџић му је шеретски одговорио да ће их он довести толико колико Магат пошаље лопти у Јабланицу., Да је то тако најбољи је доказ и недавни примјер освајање "Челенџер Купа” на Холанд Купу у Алмери,Холандија, када су јабланички дјечаци у предпионирској и пионирској селекцији очитали фудбалску лекцију вршњацима из 20 најразвијених земаља свијета. ФК Турбина је под заставом БиХ са поносом ,као прва екипа из овог дијела Европе, достојно репрезентовала и наш ногомет у цјелини. Орјентација ФК Турбина је на развоју омладинске школе фудбала ,која броји преко 300 дјечака у свим селекцијама и категоријама.

Занимљивости

Јабланица вјерује у интеграцију локалних заједница, тако да је међу првима у БиХ приступила мрежи “Здравих градова” и Савезу опћина и градова БиХ као јединој асоцијацији чији је примарни циљ помоћ локалној самоуправи у односу на више нивое власти. На иностраном плану опћина Јабланица је успоставила изванредну сарадњу с Коммуном Вејле из Данске, а та сарадња се огледа у конкретној техничкој и стручној помоћи и едукацији у области школства, јавне администрације и социјалног рада. У Јабланици је отпочео заједнички пројекат ССП (школа, социјални рад, полиција, а односи се на заједничку борбу против свих токсикоманија код младих. Јабланичани су посебно поносни на свој омладински клуб “Под истим сунцем” који је прије неколико година оцјењен као најистакнутији у БиХ, те је награђен од стране америчке владе. У широкој палети активности омладинског клуба посебно се истичу активности омладинског парламента (опонента опћинском вијећу) и интернет центри, те информатичка обука за дјецу повратника.

У част партизана и њихове побједе на Неретви 1978. године отворен је Меморијални спомен комплекс, који ни данас није ништа изгубио од своје атрактивности и интереса посјетитеља.

Вањске везе