Неоготика
| Неоготика | |
|---|---|
 | |
Неоготика је назив за један правац унутар стилског раздобља хисторицизма, који је оквирно трајао од прве трећине до краја 19. вијека.[1]
Укратко речено, неоготика је поновно користила готичке елементе код градње и опремања потпуно нових објеката, а рефлектирала се и на све друге гране умјетности.
Хисторија
[уреди | уреди извор]Неоготика се као мода појавила прво у Енглеској, кад је политичар и писац Хораце Wалполе преуредио своју кућу Страwберрy Хилл на периферији Лондона у стилу готичког дворца још крајем 18. вијека. Његов примјер слиједио је архитект Јамес Wyатт који је подигао самостан Фонтхилл Аббеy у Wилтсхиреу у истом духу на почетку 19. вијека.[1] Та мода, која се испочетка ширила на мање објекте, постала је опће прихваћена, па је на тај начин подигнута и најпознатија и највећа грађевина Wестминстерска палача у Лондону за сједиште британског парламент]]а 1840, коју су пројектирали Цхарлес Баррy и Аугустус Пугин.[1]
Неоготичка мода проширила се и по њемачким земљама, које су готику поновно откриле као свој национални стил, Скандинавији, земљама Бенелуxа и Француској, за коју је особито био заслужан Еугèне Виоллет-ле-Дуц, велики рестауратор старих објеката.[1]
Интерес за готику по британском оточју потакли су писци романтизма, особито Wалтер Сцотт, који је обновио интерес за средњи вијек и пробудио носталгију за властитом бољом прошлошћу. Велики утицај извршио је и Јохн Рускин, професор хисторије умјетности на Оxфорду, велики ауторитет за естетику викторијанске Енглеске.[1] У то вријеме Французи, Нијемци и Енглези су се спорили чији је готика стил и гдје је настала, тада су Енглези готику звали раноенглески стил (Еарлy Енглисх).
У сликарству се неоготика огледала у појави покрета Прерафаелита, који су своју тематику црпли из средњовјековних легенди и књижевних дјела оног времена.[2] и обнови интереса са витраже По њемачким земљама се обнова интереса за готику поклопила са довршењем Кöлнске катедрале, чија је изградња започела још 1248., али је остала недовршена, па су радови на доградњи њених торњева обновљени 1842-[1880]]. Након тога, изграђено је пуно грађевина у истом стилу. По аустроугарским земљама се неоготика почела ширити након изградње бечке Рингстрассе[3], на којој је у том стилу изграђен Ратхаус (1872-1883., Фриедрицх вон Сцхмидт), па након њега Вотивкирцхе (1879. - Хеинрицх вон Ферстел). Поред Беча, неоготичке катедрале грађене су и у Линзу (1862-1924.), Улму, Регенсбургу, Прагу и бројним другим градовима. Један од најимпресивнијих објеката у том стилу је Палача парламента у Будимпешти, изграђена од 1885. до 1904.
Интерес за неоготику у Италији и земљама Пиринејског полуотока сводио се углавном на рестаурацију и довршење старијих готичких грађевина, као што је то била обнова фасаде Фирентинске катедрале 1864., све до Антониа Гаудиа и изградње његове Саграде Фамíлие, коју је почео градити 1882. у духу неоготике.
Неоготика по јужнославенским земљама
[уреди | уреди извор]Неоготика се углавном проширила једино по Хрватској. Први објект у том стилу био је обновљени Тракошћан 1850-1860. Након тога је бискуп Јосип Јурај Штросмајер наручио код бечког експерта за неоготику Фриедрицха вон Сцхмидта изградњу Ђаковачке катедрале (1866-1882.), а затим и обнову Загребачке катедрале, коју је између 1880-1906. као потпуно нови објект подигао Херманн Боллé. У истом стилу подигнута је и Осјечка конкатедрала (1894-1900.).
При крају тог вала подигнута је и Катедрала Срца Исусова у Сарајеву (1884-1889.), али не као чисто неоготичка, већ као мјешавина неоготике и неороманике.
Повезано
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Готхиц Ревивал” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница Онлине. Приступљено 28. 11. 2012.
- ↑ „Хисторицисм” (енглески). Арт дирецторy. Приступљено 28. 11. 2012.
- ↑ „Рингстраßе” (енглески). Енцyцлопедиа оф Аустриа. Приступљено 28. 11. 2012.
