Bitka na Neretvi
| Bitka na Neretvi | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment operacije Weiss i II svjetskog rata | |||||||||
 Borci II proleterske brigade prelaze preko porušenog mosta na Neretvi, marta 1943. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Njemačka  Italija Četnici (MVAC) NDH
|
 Partizani
| ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
| Alexander Löhr
|
Josip Broz Tito
| ||||||||
| Angažirane jedinice | |||||||||
| 154. pešadijska divizija Murge
|
1. proleterska divizija 2. proleterska divizija 3. udarna divizija 7. banijska divizija
| ||||||||
| Snage | |||||||||
| Oko 15.000 četnika[1] + italijanske i nemačke snage | oko 12.000 partizana[2] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| teški gubici Talijana, četnika i ustaša | znatni gubici partizana | ||||||||
- Za istoimeni film videti Bitka na Neretvi (film)
Bitka na Neretvi, poznata i kao bitka za ranjenike, je zajednički naziv za seriju bitaka u dolini Neretve između jugoslovenskih partizana i sila Osovine tokom februara i marta 1943. godine. Partizani su ofanzivom u dolini Neretve tokom februara naneli teške gubitke Italijanima, nakon čega su početkom marta izvršili proboj iz osovinskog obruča, rasturivši četničke snage.
U okviru bitke na Neretvi vođene su borbe za Prozor, Jablanicu, Konjic, Gornji Vakuf i druga mesta. Narodnooslobodilačka vojska je povela ofanzivu u dolini Neretve kako bi osujetila nemačko-italijansku operaciju Weiss, pokrenutu sa namerom okruženja i uništenja Bihaćke republike i glavnine ustaničkih snaga u Jugoslaviji. U prvoj fazi Vajs I, januara 1943. godine, udružene snage Osovine su napale prostranu slobodnu teritoriju, poznatu kao Bihaćka republika, dok je Glavna operativna grupa NOVJ započela prodor od Bihaća ka Mostaru.
Nakon teških gubitaka na Neretvi, koje je posebno pretrpela divizija Murđe, italijanska komanda je pozvala četnike i Nemce u pomoć. Četnički vođa Mihailović je, uz pomoć Italijana, postavio "mišolovku" u kanjonu Neretve sa namerom da dokrajči partizane. Četničke snage su brojale oko 12.000 i zaposjele sve visove sa lijeve strane Neretve, tako da su partizani bili sa sviju strana opkoljeni u dolini rijeke. U gotovo beznadežnom položaju, oni napadaju Nijemce kod Vakufa, Italijane kod Prozora, te Talijane, Nijemce, ustaše i četnike kod Konjica, nakon čega prelaze reku.
Unatoč teškim gubicima, partizani su sačuvali znatne snage, osigurali sigurnost Vrhovnom štabu, spasili svoje ranjenike, te nastavili sa borbama.
I pored zamašne podrške fašističke Italije, četničke snage na Neretvi su potpuno razbijene. Partizani su osovinsko okruženje razbili na sektoru što su ga držali četnici, potukli ih u nizu uzastopnih bitaka i potisnuli u Sandžak i Crnu Goru.[3] Nakon ovoga počinje opadanje Mihailovićevog četničkog pokreta i gubitak savezničke podrške.[3]
Nijemci su, uz pomoć svojih saveznika, htjeli zauzeti Bihaćku republiku, uništiti glavninu partizanskih snaga i Vrhovni štab NOVJ. Sile osovine su okupile devet divizija, šest njemačkih, tri talijanske, te dvije hrvatske divizije i velik broj četničkih i ustaških formacija za operaciju Vajs. Hercegovske četnike Petra Baćovića okupatori su transportovali čak u Liku kako bi učestvovali u napadu na partizansku republiku. Procjenjuje se da je preko 150 000 osovinskih vojnika napalo i opkolilo znato malobrojnije partizanske snage. Bihać je pao krajem januara, a zajedno sa njim i veliki delovi slobodne teritorije.
General Dragoljub Mihailović, kao "legalni" zapovednik Jugoslovenske vojske, je vršio prinudnu mobilizaciju regruta za ovu osovinsku operaciju. Mnogi borci su mobilisani sa pričom da idu u borbu protiv ustaša i NDH, a kada su videli da ih vode protiv partizana, moral je drastično pao.[4] 7. februara major Petar Baćović izveštava generala Mihailovića da sa Italijanima napada partizane u Krajini, da njegovi ljudi traže da se vrate kući, da su neki Đujućevi ljudi prešli partizanima, i da četnici ne mogu držati ništa od teritorije koju su oteli partizanima, izvan italijanske žice:
Prekosutra preduzimam sledeću operaciju: sa 2000 ljudi i italijanskom artiljerijom napadam pravac Strmica —Tiškovac — Srb, gde je gro komunističkih snaga... Dobio sam za vojsku veš i šatorska krila, šest bacača, 2 topa i municiju. Naši ljudi traže da se vrate kući... Đujićevih 130 ljudi sa bacačima i teškim oruđem otišlo je partizanima. Ponavljam, a to mi je i dužnost, da na teritoriji Dinarske oblasti nema ni jedno slobodno mesto, niti su ga dinarci u stanju držati, izvan talijanske žice.[5]
Kako bi osujetili osovinski plan za okruženjem i uništenjem, partizani su preduzeli protivofanzivu ka dolini Neretve. 14. februara rukovodilac četničkih operacija Zaharije Ostojić javlja majoru Andriji Veskoviću da su partizani u Lici poraženi, da se povlače ka Hercegovini i da ih treba dokrajčiti sa Italijanima:
Komunisti u Liki tučeni. Njihove glavne snage povlače se ka Hercegovini i već su delom prišle desnoj obali Neretve... Momenat je da se otsudno tuku... Od Grahova nadiru Hercegovci i Dinarci sa Talijanima, a od Prozora će ići Crnogorci i Hercegovci sa 4000 Talijana od Imotskog.[6]
Ustaše i Nijemci su činili zločine na osvojenim teritorijama, usled čega je narod Banije masovno krenuo u zbjegove za partizanskom vojskom. I pored odvraćanja i ukazivanja na težinu puta, žene sa djecom su nastavljale za jedinicama NOVJ. Usled velikog broja izbeglica, pokreti trupa su bili usporeni i dolazilo je do problema prehrane.
Izbijanje Glavne operativne grupe na Ramu i Neretvu izvedeno je u uslovima angažovanja glavnih neprijateljskih snaga u napadu na slobodnu teritoriju i odbrambenih dejstava jedinica 1. bosanskog i 1. hrvatskog korpusa.[7]
U prodoru ka Neretvi, partizani su od 9. do 22. februara 1943 na prostoru Drežnica, Prozor, Ivan-sedlo, Konjic, Jablanica, ovladali svim neprijateljskim uporištima (izuzev Konjica), rušeći železničku prugu Mostar—Sarajevo i ostale komunikacije na pravcima svog nastupanja. Onesposobljavanje toliko komunikacija za tako kratko vreme je izazvalo čuđenje italijanskih okupatora:
Komunisti, pored ostalog, raspolažu inžinjerijskim jedinicama, i to: pionirima, minerima i pontonirima. Ovo se zaključuje takođe i iz činjenice da su oni uspeli da poruše komunikacije od Drežnice do Konjica takvom veštinom da bi o tome trebalo da razmisle i kompetentne osobe, koje raspolažu adekvatnom opremom.[8]
– ZABELEŠKA GUVERNATORATA CRNE GORE IZ PRVE POLOVINE 1943. O ORGANIZACIJI I NAČINU VOĐENJA BORBE JEDINICA NOV I POJ
Druga proleterska divizija je 15. februara izbila na Neretvu i u noći između 16. i 17. februara, razbivši neprijateljske jedinice, zauzela Drežnicu i Grabovicu. Neki njeni delovi su prešli na levu obalu reke. Istog dana, rukovodilac četničkih operacija Zaharije Ostojić javlja generalu Mihailoviću:
16. II. U svome povlačenju ka Hercegovini, komunisti su noćas prešli na levu obalu Neretve...[9]
– Telegram generalu Mihailoviću o partizanskom prelasku Neretve
Čim je vest potvrđena, general Mihailović preko Ostojića naređuje mobilizaciju novih trupa u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini i Sandžaku. Nameravao je da dočeka razbijene delove NOVJ na Neretvi i dokrajči ih.[9]
16. 2. 1943. Na putu s. Jablanica - s. Drežnica jedinice 2. proleterske udarne divizije NOVJ razbile 1. bataljon 260. puka italijanske divizije Murđe, koji se kretao uz Neretvu, i zauzele italijanska uporišta Drežnicu i Grabovicu (kod Mostara). Poginulo je 86, a zarobljeno 286 italijanskih vojnika, dok su jedinice NOVJ imale 12 ranjenih.[10]
17. februara Zaharije Ostojić javlja generalu Mihailoviću da partizani nadiru bez otpora, a Đurišićeve trupe neće stići na vreme:
Komunističko nadiranje bez otpora... zauzeli žel. stanicu Drežnicu i napali Konjic. Jačina njihovih snaga ceni se na 6.000 ljudi proletera iz Crne Gore, Hercegovine i Srbije... Pošto sam uveren da Crnogorci ne mogu stići na vreme, jer sam čuo da su raspušteni kućama umesto da ostanu u Čajničkom srezu kako sam molio, sa raspoloživim snagama učiniću sve što mogu do poslednjeg čoveka.[11]
Paralelno sa napadom na Drežnicu, partizani su 15. februara odsekli i napali italijanski garnizon Prozor:
15. februara u 21,15 časova partizani su napali jačim snagama garnizon u Prozoru, potpomognuti minobacačima. [...] Borbe su trajale do šest časova jutros. Od tog časa nema izvještaja od garnizona uslijed oštećenosti radia i prekida telefonskih linija.[12]
– Dnevni izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 16 februara 1943 god. o borbama protiv jedinica NOV na prostoriji Prozor-Jablanica-Konjic
16. februara, Komanda 6. italijanskog korpusa je ocenila da je Mostar direktno ugrožen:
Prema navedenim vijestima i Mostar je direktno ugrožen znatnim partizanskim snagama koje, prema izvještaju VI hrvatske divizije [NDH] i drugih izvora, dostižu do 4000 ljudi.[13]
– Izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 16 februara 1943 god. o koncentraciji jedinica NOV u dolini Neretve i napadu na Prozor
Posle ogorčene dvodnevne borbe, 17. februara pred zoru, jedinice 3. udarne divizije NOVJ i dva bataljona 3. krajiške brigade su zauzele Prozor, savladavši italijanski garnizon od oko 800 ljudi, uključujući i četu tenkova. Poginulo je 220, ranjeno mnogo više, i zarobljeno 280 italijanskih vojnika, dok je 3. udarna divizija NOVJ imala 117 ranjenih i 23 mrtva, među kojima je bio i komandir baterije 10. hercegovačke NOU brigade Dušan Pajić-Dašić, narodni heroj. Partizani su u Prozoru došli do bogatog ratnog plena, a naročito u bacačima i automatskim oruđima. Zaplenjena je ogromna količina naoružanja i municije, uključujući i 5 tenkova.[14]
Partizani su nakon pada Prozora, po sovjetskom uzoru, pobili čitav zarobljeni bataljon divizije Murđe, koji je prethodno odbio poziv na predaju. Leševa italijanskih vojnika su bacili u Neretvu, kako bi doplutali do okupacione komande u Mostaru:
Svi italijanski vojnici - ceo treći bataljon 259-te čete Murđe divizije - poslati su u smrt… Mnogi leševi su bačeni u reku Ramu. Nekoliko ih se zakačilo između debla i ja sam zajedno sa našim oficirima zlobno uživao pri pomisli kako italijanski oficiri na mostovima i obalama u Mostaru prestravljeni od užasa posmatraju Neretvu zagušenu leševima njihovih vojnika.[15]
Padom Prozora, jedinice NOVJ su ovladale pristupnim putevima i dolinom Neretve od Konjica do sela Goranci, 10 km. severno od Mostara. Neprijatelji su njihovu snagu cenili na oko 3 divizije jačine 12.000 boraca.[16] Izveštaj italijanske komande od 17. februara govori o ugroženosti Mostara i o značajnoj pomoći “antikomunističkih dobrovoljaca” (tj. četnika) koji su počeli da pristižu:
Ostale formacije V.A.C. pristići će u Mostar tokom sutrašnjeg dana, 18 o. m., i tokom istog dana počeće da stiže u Konjic još oko 3000 V.A.C.[17]
– Dnevni izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 17 februara 1943 god. o borbama protiv jedinica NOV u dolini Neretve
Usled brzog partizanskog napredovanja dolinom Neretve, u Mostaru je zavladala panika. Italijani i ustaše počeli su da evakuišu svoje ustanove iz Mostara, a nemačka organizacija »TOT« prekinula je rad u boksitnim rudnicima i pobegla u Dubrovnik.[18]
Uslied općeg stanja, evakuacije Njemaca a djelomično i Talijana Mostar je potpuno zahvaćen panikom i bezglavošću... Talijani prema podatcima teškom mukom raspolažu sa oko 4000 vojnika (bez četnika)... Izdao sam danas nalog za izvršenje priprema za uništaj streljiva i pogonskog goriva za slučaj potrebe napuštanja Mostara.[19]
– Izvještaj Zapovjedništva Šeste domobranske pješačke divizije od 18 februara 1943.
18. februara Viša italijanska komanda Slovenija-Dalmacija, očekujući da partizani mogu udariti na Mostar, naređuje sjedinjavanje svih snaga, uključujući četnike, u Mostaru:
Potrebno je imati u vidu mogućnost da će neprijatelj udarati na Mostar težeći dalje donjoj Neretvi. Otud potreba za sjedinjavanjem svih snaga — uključivši i četnike — u zoni Mostar, da bi se suprotstavila jedna zbijena masa… [20]
Istog dana, general Mario Roata naredio je komandantu 6. armijskog korpusa da u rejonu Mostara i boksitnih rudnika prikupi sve svoje i četničke snage. Istog dana, načelnik četničke komande za istočnu Bosnu Zaharije Ostojić javlja generalu Mihailoviću da je situacija kritična i da samo od brzine pristizanja pojačanja zavisi “odbrana Hercegovine i tučenje komunista”:
Komunisti juče zauzeli Prozor, Drežnicu, Ostrožac i Gorance. Talijani izgubili 2000 ljudi, 4 topa, 10 bacača i mnogo hrane i municije... Iz Blagajskog bataljona pobeglo 50 ljudi u šumu i ceo muslimanski bataljon... Od brzine pristizanja pojačanja zavisi odbrana hercegovine i tučenje komunista. Talijani ne izlaze iz varoši... Snage komunista se pojačavaju prilaskom meštana…[11]
Još istog dana, 18 februara, Komanda italijanskog 6. armijskog korpusa izveštava kako naročito računaju na MVAC (četnike), koji upravo pristižu u Mostar i Konjic:
Kao što je već saopšteno naročito se računa na učešće Dobrovoljačke antikomunističke milicije čije je pristizanje u Mostar i Konjic u toku. Još danas 18 u Mostaru će se sakupiti oko 2000 antikomunističkih dobrovoljaca, a ostalih 3000 od sutra će početi da nadire ka Konjicu.[21]
Malo kasnije istog dana Komanda italijanskog 6. armijskog korpusa izveštava da su četnici iz Mostara istureni na front protiv partizana:
Formacije V. A. C., isturene iz Mostara na desnu obalu Neretve… [22]
Prisustvo većeg broja četničkih snaga u Mostaru izazvalo je veliku uznemirenost stanovništva:
Kod pučanstva uzbuđenje i krajnja zabrinutost jer četnici proturaju viest, da im je od strane Talijana obećan Mostar i da će u njemu dobiti ista prava kao u istočnoj Hercegovini, pa čak i preuzeti vlast. Tvrde da su samo pod tim uslovom i pristali na borbu protiv partizana sjeverno od Mostara.[23]
– Izvještaj Zapovjedništva Šeste pješačke divizije od 19 februara 1943 god. o stanju u Hercegovini
Prema izveštaju snaga NDH, usled straha od četnika, u Mostaru je zavladala psihoza »bolje partizani nego Talijani i četnici«:
Naše pučanstvo i probitci ugroženi su od četnika, koji pogovaraju da su im Talijani obećali vlast i u Mostaru poslie akcije, što uz njihovu brojnost unosi veliku uznemirenost u pučanstvo. Psihoza »bolje partizani« nego »Talijani i četnici« uslied ovoga svuda naglo uzima maha.[24]
– Izvještaj Zapovjedništva Šeste pješačke divizije od 19 februara 1943 god. o evakuaciji novca i hrane iz Mostara
19. februara Komanda divizije Murđe izveštava da će partizani napasti Mostar:
Sve vijesti potvrđuju neprijateljsku namjeru da napadne Mostar.[25]
20. februara, italijanska Vrhovna komanda zavodi vanredno stanje i naređuje streljanja pristalica NOP u Mostaru:
Svaki koji bude zatečen, danju ili noću, da daje znakove iz kuća, ili da je u vezi sa osobama osumnjičenim za neprijateljsku djelatnost, biti će odmah strijeljan.[26]
Istovremeno, direktno iz Berlina je naređeno generalu Leru da osigura eksploataciju boksitnih rudnika i popravi situaciju u tom području.[18] Italijani su hteli da zadrže u svojoj vlasti mostarske boksitne rudnike i grad Mostar, pa su bili protiv toga da nemačke divizije pređu liniju razgraničenja.[18]
Pored upotrebe hercegovačkih četnika, 19. februara general Roboti je dozvolio i upotrebu četnika iz Crne Gore na teritoriji NDH:
Sve dok se situacija ponovo ne sredi, Crnogorci mogu biti upotrebljeni izbegavajući apsolutno štete stanovništvu i pljačke.[27]
Međutim, crnogorski četnici Pavla Đurišića kasnili su na Neretvu jer su se razišli kućama da odnesu plen, nakon pokolja muslimana Sandžaka i istočne Bosne. 19. februara Zaharije Ostojić upozorava Dražu Mihailovića da “lakomisleno vraćanje ljudi kućama radi odnošenja plena, može dovesti do vrlo teških potresa”. 20. februara Zaharije Ostojić upućuje generalu Mihailoviću dramatičnu depešu u kojoj zaključuje da je odnošenje pljačke kućama nakon pokolja muslimana, umesto dolazak pravo na front, katastrofalna greška:
Po žestini napada sigurno je da imamo posla sa njihovim proleterskim brigadama odlično naoružanim... Italijani neaktivni i kao jagnjad idu mirno pod nož. Očigledno da će sva pojačanja iz Crne Gore stići dockan za održanje sadašnjih položaja, a Vi znate kako pada moral ljudi pri povlačenju. Bojim se da odlazak Crnogoraca iz Čajniča kući umesto kod mene, ne bude katastrofalna greška po sve ove krajeve.
Ne usuđujem se ni da kažem ljudima da će pojačanja stići tek za sedam do deset dana... Dok sam živ neću zaboraviti da se u ovakav kritičan položaj došlo zbog odnošenja pljačke...
Pavle i njegovi komandanti nisu shvatili da se na Neretvi brani Crna Gora.[11]
20. februara 1943. Zaharije Ostojić upućuje Dobroslavu Jevđeviću novu depešu, u kojoj očajnički traži jaču podršku Italijana, artiljerijom i bombardovanjem iz vazduha:
Traži od Tetkića [Italijana] teške bacače i artiljeriju da pojačaju Pantića jer će tako lakše uspeti... Neka sa izviđanjem iz vazduha utvrde tačno pravac njihovog nadiranja na celom frontu i iz pozadine, gde se pojačavaju... Javi tačnu liniju fronta; delove na levoj obali: crvenih i naše položaje. Molim te hranu i municiju šalji što pre. Mogu li baciti hranu i municiju iz vazduha; ovo će trebati Voji Lukačeviću... Da li glavne snage komunista idu levim krilom ili centrom njihovim? Kako je moglo preći preko Neretve 3.500 ljudi za kratko vreme? Koliko mostova imaju? Neka ih bombarduje avijacija.[28]
20. 2. 1943. Delovi 10. hercegovačke brigade posle dvodnevnih borbi zauzeli selo Ramu (kod Prozora), koje je branila jedna četa 1. bataljona 259. puka italijanske divizije Murđe, u jačini od oko 200 vojnika. Pobijeno je 183, a zarobljeno 7 italijanskih vojnika. Zaplenjena je veća količina oružja i municije, uključujući i 4 tenka. U ovim borbama je poginuo zamenik komandanta 1. bataljona 10. hercegovačke NOU brigade Milan Kukić, narodni heroj.[29]
U Rami se nalazila jedna četa 1. bataljona 259. peš. puka Divizije "Murge", ojačana sa djelovima posada koje su izbegle iz doline Rame i doline Neretve sa 6 tenkova. Tako je posada iznosila oko 180 Talijana sa 10 domobrana i 6 tenkova. Naš bataljon jutros je napao posadu sa jakom minobacačkom vatrom i poslije kraće borbe demoralisana italijanska posada, usled dotadašnjih teških gubitaka, počela je bjegstvo u pravcu Ostrošca. Hercegovački bataljon u stopu ju je gonio, dok su Talijani bježali bacajući oružje po putu i u reku Neretvu. Tako je pobijeno u toku borbe i gonjenja 102 Talijana i 3 domobrana, a zarobljeno 7 domobrana. Ostatak je naišao na zasjedu 5. brigade kod Ostrošca uz pomoć 2 tenka i tamo su pobijeni 78 Talijana i uništena 2 tenka.[30]
– Izveštaj štaba 3. divizije od 20. februara 1943. Vrhovnom štabu NOVJ o oslobođenju Rame
Istog dana, 20. februara Vrhovni komandant NOVJ Tito izveštava Štab 1. proleterske divizije o velikim pobedama:
Pao Prozor, Bradina, Raštelica, Ostrožac, Drežnica, Grabovica, i druge stanice. Svi garnizoni Talijana uništeni ili zarobljeni. Ubijeno do sada: 1500 Talijana, a 600 zarobljeno Mi smo zadobili 6 topova sa 6000 granata, 7 tankova, 34 kamiona, 8 vagona puščane municije, oko 15 bacača i ogromnu količinu mitraljeza, pušaka i puškomitraljeza, nekoliko radio stanica, a naročito veliku količinu namirnica.[31]
21. februara Komanda divizije Murđe ponavlja svoju ocenu da partizani se partizani spremaju za napad na Mostar:
Iz prikupljenih vijesti i zapaženih pokreta izgleda vjerovatno da neprijatelj vrši prikupljanje grupe Drežnica i Prozor da bi napao Mostar pravcima s obje strane Neretve.[32]
20. februara italijanski oficir za vezu pri nemačkoj komandi javlja da 718. divizija Vermahta dolazi opkoljenom Mostaru u pomoć:
Njemačka komanda je javila da će 718. njemačka divizija, koja je već u Sarajevu, krenuti sa demarkacione linije da učestvuje u deblokiranju Mostara koga je izgleda opkolilo preko 12.000 partizana.[33]
Istovremeno, komanda italijanskog 6. armijskog korpusa potvrđuje ovu vest:
Vrhovna njemačka komanda javlja 19. februara da će na dan 20. februara krenuti 2 grupe njemačkih vojnika i da će preći demarkacionu liniju u pravcu Jablanice odnosno Prozora da bi izbili na bok i leđa komunističkim snagama koje napreduju na Mostar.[34]
Istog dana (20. februara), Komanda italijanskog 6. armijskog korpusa javlja o prispeću novih četnika:
Formacije V. A. C. Mostar porasle su na 2000 ljudi.[35]
Major Zaharije Ostojić (pseudonim »Branko«) u depešama poslatim Vrhovnoj komandi JVuO 20. februara 1943. navodi sljedeće:
Danas u Trnovo došlo 700 domobrana i 100 nemaca. Još ne znam šta nameravaju. Borbu sa njima sada ne bih želeo, ali ako krenu k meni, tući ćemo se i sa njima. [...] Crnogorci opet ubijaju turke pri kretanju ovamo. Pokvariće mi ceo trud za pridobijanje muslimana. Da Vas obradujem: Crvenu gamad smo proterali sa leve obale Neretve na desnu. Otklonjena opasnost za Konjic, Mostar i Nevesinje. Izdajem naređenje za ofanzivu od Mostara ka Drežnici prema obema obalama Neretve od Konjica ka Prozoru također obema obalama Neretve. Pokazaću mangupima da nisu dorasli Kraljevim Ravnogorskim oficirima i borcima.[36]
Tog dana, major Ostojić se Mihailoviću žali na četničku nedisciplinu, kao i na odsustvo motiva za borbu kod italijanskih jedinica. S druge strane, Ostojić primjećuje da se protivnik fanatično bori:
Po žestini napada sigurno je da imamo posla sa njihovim proleterskim brigadama odlično naoružanim. Nevalja što se sada u Hercegovini nalaze slabi borci i starešine, otuda predaja crvenima. Italijani ne aktivni i kao jagnjad idu mirno pod nož. Očigledno da će sva pojačanja iz Crne Gore stići dockan za održanje sadašnjih položaja, a Vi znate kako pada moral ljudi pri povlačenju. Bojim se da odlazak Crnogoraca iz Čajniča kući umesto kod mene, ne bude katastrofalna greška po sve ove krajeve. Ne usuđujem se ni da kažem ljudima da će pojačanja stići tek za sedam do deset dana, jer priznajem, a ako nikad nisam bio, niti sam pesimista, da se sa ovim i ovakovim ljudstvom ne može računati na toliki otpor, sem ako Italijani počnu napadati. Dok sam živ neću zaboraviti da se u ovakav kritičan položaj došlo zbog odnošenja pljačke, umesto da smo danas kod Livna i da razbijamo komuniste, mi se moramo povlačiti pred ovim mangupima. Teži su mi ovi dani nego 6. XII. u Struganiku. [...] Pavle i njegovi komandanti nisu shvatili da se na Neretvi brani Crna Gora. Bajo je trebao iz Nikšića upućivati po ešelonima od 500 ljudi kamionima za Nevesinje. Neka bar prvi ešelon hitno stigne da se Hercegovci uvere u dolazak pomoći.[37]
Udružene osovinske snage su već 21. februara otpočele nadiranje od Bugojna, Sarajeva i Mostara ka Jablanici. Nemačka 718. divizija, ojačana snagama NDH i podržana tenkovima i avijacijom, nastupala je u dve kolone: grupa »Fogl« pravcem Bugojno — Gornji Vakuf — Prozor — Jablanica i grupa »Anaker« pravcem Tarčin — Ivan Sedlo — Konjic — Jablanica.[18] 21. februara Komanda 6. italijanskog korpusa izveštava o teškom stanju na frontu, ali i o povoljnom razvoju nakon dolaska četničkih pojačanja, koji su savladali "znatan otpor pobunjenika" (tj. 2. proleterske brigade):
Stalan pritisak na Konjic. Sinoć je pao garnizon Rama i mala posada Lug koji su ostali otsječeni. Nema vijesti iz Jablanice, čiji radio se ne javlja od 12 časova. [...] Danas je s povoljnim rezultatom izvršena akcija V.A.C. jedinica koje su bile pomognute od naših jedinica i koje su zauzele Ravno te su prodrle s one strane mjesta, nakon što su savladale znatan otpor pobunjenika.[38]
Istog dana, Ostojić upućuje optimističnu depešu Mihailoviću, da je Vojislav Lukačević stigao, da se situacija na frontu popravlja, da će "sačuvati Hercegovinu" i poraziti partizane uz pomoć Italijana, a potom srušiti NDH:
Voja Lukačević stigao u Glavatičevo i verovatno produžava za Konjic... Major Pantić uspeo da odbije napad od s. Ravna i Podima, a komunisti su se potom povukli na desnu obalu Neretve kod Drežnice. Naredio sam napad sa 1300 ljudi pravcem Mostar — Goranci — Drežnica i sa 500 ljudi pravcem Ravni — Senjani — Drežnica uz pomoć artilerije i avijacije. Cilj akcije oslobođenje puta Mostar — Rama — Konjic radi upućivanja hrane Voji... Besomučnom propagandom, pretnjama i prekim sudovima, uspelo se da se povrati duh boraca... Verujem da ćemo sačuvati Hercegovinu, jer kriza prolazi... Posle komunista srušićemo nezavisnu vrlo brzo pridobijanjem domobrana i muslimana i uništavanjem ustaša.[11]
U panici usled poraza, Italijani su toga dana 21. februara avionima bombardovali pristigle četnike umesto partizana:
Juče Talijani bombardovali sa 10 aviona Voju Lukačevića kod Glavatičeva umesto komuniste kod Drežnice. Od naših jedan mrtav i sedam ranjenih. Preko Jevđe uložen protest protivu ovih idiota. Možda je ovo namerno.[11]
– Depeša Ostojića Mihailoviću od 22. februara 1943.
22. februara uveče 500 ljudi pukovnika Baja Stanišića je prebačeno italijanskim kamionima iz Bileće u Mostar, a glavnokomandujući Zaharije Ostojić im je naredio "da se pobiju komunisti u Mostaru".[39] Nakon pristizanja četničkih pojačanja na Neretvu, general Mihailović je bio ubeđen da su partizani gotovi, te javlja potčinjenima da "sada bijemo s njima poslednju bitku".[40]
Noću 20/21. februara 2. proleterska divizija NOVJ je ušla u Jablanicu i opkolila italijanski garnizon u staroj austrijskoj kasarni, sa oko 400-450 Italijana i jednim pukovnikom.[41] Istovremeno su sve veze garnizona sa italijanskom komandom prekinute:
Nema vijesti iz Jablanice, čiji radio se ne javlja od 12 časova. [...] [38]
– DNEVNI IZVJEŠTAJ KOMANDE ITALIJANSKOG ŠESTOG ARMIJSKOG KORPUSA OD 21 FEBRUARA 1943.
21. februara Komanda divizije Murđe iznova obaveštava nadležnu komandu o stanju odsečenog garnizona Jablanica:
Garnizon Jablanica ne odgovara od 11 časova danas na neprekidne radiotelegrafske pozive; vazdušnim osmatranjem je utvrđeno da je ta kasama polurazrušena minobacačima i artiljerijom, a položaj za automatska oruđa u blizini kasarne u plamenu. Nikakvog znaka o prisutstvu naših trupa.[32]
Istog dana, udružene osovinske snage iz Mostara i Sarajeva su krenule u pomoć okruženom italijanskom garnizonu u Jablanici. Nemačka 718. divizija, ojačana snagama NDH i podržavana tenkovima i avijacijom, nastupala je preko Prozora i Konjica. Snage italijanskog 6. armijskog korpusa, zajedno sa četnicima, nastupali su iz Mostara obema obalama Neretve. 22. februara Viša komanda italijanskih snaga Slovenija-Dalmacija javlja da garnizon Jablanica još uvek odoleva, i da im uskoro stiže pomoć:
Naš garnizon Jablanica, koji je već nekoliko dana predmet žestokih napada koje izvode znatne partizanske snage snabdjevene minobacačima i artiljerijom, još uvijek se snažno odupire i jutros u 6 časova ponovo je uspostavio radiovezu, koja je bila prekinuta od 12 časova 21. t.m. Prema vazdušnim snimcima vidi se da su upola razrušeni i zapaljeni odbrambeni uređaji i garnizonska kasarna. Garnizon Konjic je još uvijek čvrsto u rukama naših trupa. Naši dijelovi i M.V.A.C. su u pokretu između Jablanice i Konjica.[42]
Ipak, italijanski garnizon nije izdržao. 22. februara, posle borbe koja je trajala dva dana i dve noći, 4. proleterska crnogorska brigada slomila otpor 1. bataljona 259. puka divizije Murđe i ušla u Jablanicu. Divizija Murđe je imala 33 mrtva i 164 zarobljena.[43] Partizani su tako izbili na Neretvu frontom dugim oko 80 kilometara, ovladavši svim mostovima između Mostara i Konjica.[9]
Sva Titova vojska krenula sa Prozora i sinoć uzela Jablanicu i zarobila 800 talijana. Komunisti vode mnogo ljudi bez oružja i naoružavaju ih od plena.[11]
– Depeša Ostojića Mihailoviću od 22. februara
Već 22. februara je oko 1500 četnika napalo delove 2. proleterske divizije kod Jablanice.[41]
22. februara Komanda 6. italijanskog korpusa još jednom ponavlja da je neophodno sprečiti svaki dodir između četnika i savezničkih trupa (ustaša i Nemaca):
Neophodno je spriječiti svaki dodir formacija M.V.A.C. i savezničkih trupa. Neka imaju u vidu da se kolona od hiljadu V.A.C. prebacuje iz Konjica u Jablanicu i da se druga hiljada V.A.C. nalazi zaštićena u garnizonu Konjic.[44]
22. februara, u Umoljane su stigli Nemci, rekli da je to njihova zona i tražili da je četnički komandant Vukasović napusti, što je on odbio. 23. februara Dobrosav Jevđević javlja Ostojiću da četnici i Italijani zajedno napreduju uz Neretvu, a sa Nemcima je dogovoreno da ne prelaze levu obalu i da međusobno izbegavaju kontakt:
Danas sam sa Nemačkim oficirima napravio sporazum da ne prelaze levu obalu Neretve, a da međusobno izbegavamo kontakt. Komunisti imaju 3 divizije 2 Prozor — Drežnica, a 1 Imotski. Dalmaciju bez Jovanovića ne mogu dati. Tetkići [Italijani] sa 5 bataljona idu sa Crnogorcima sa desne strane Neretve. A mi sa 800 Tetkića sa leve da unište grupu u Drežnici.[4]
Istog dana Ostojić javlja Draži da su Italijanima rekli da će napasti Nemce ako pređu na levu obalu Neretve, a nemački major u Mostaru je dao garanciju da neće ići van puta i da je pokret privremen. Međutim, Zaharije Ostojić sumnja u nemačke zadnje namere:
Svi su izgledi da nemci žele da zaposednu celu Jadransku obalu i neverujem da će ih talijani zadržati pored sve ljubomorno čuvane svoje zone.[11]
23. februara Draža Mihailović depešom odgovara da dolazak Nemaca znači da su "komunisti u klopci":
Ako stvarno Nemci nadiru ka Prozoru i od Sarajeva ka Konjicu, onda su komunisti u klopci. Postoje dve mogućnosti, ili da se probiju u Hercegovinu, ili da se bace na sever u Bosnu između nemačkih trupa. I u jednom i u drugom slučaju treba ih uništiti... To su najveći zlotvori koje vodi jevrejština.[40]
Istom depešom general Mihailović naređuje da se begunci iz četničkih redova, koji ne žele da se bore na strani okupatora, stavljaju pred preke sudove.[40] 24. februara italijanski general Mario Robotti traži od Vrhovne komande da nemačko-hrvatske trupe ne prelaze dogovorenu liniju, jer je upotreba formacija MVAC sada "apsolutno potrebna":
Predstavio sam nemačkim komandama apsolutnu potrebu da nemačko-hrvatske borbene grupe ne prelaze ka jugu usek Prozor—dolina Rame—dolina Neretve—Konjic ili drugu liniju koju će tok operacija eventualno zahtevati da bude određena. Ovo pitanje treba hitno rešiti s obzirom na nepopustljivost koju su pokazale nemačke komande u pogledu formacija MVAC koje su pod našom komandom, jer i u sadašnjoj situaciji i dalje hoće da ih smatraju neprijateljskim, dok je, međutim, njihova sadašnja upotreba, koja je u toku, apsolutno potrebna.[45]
Istog dana, italijanska Viša komanda odgovara da je već izvijestila njemačku komandu o učešću formacija M.V.A.C. u operacijama u dolini Neretve, ali je ipak potrebno "izbjegavati dodir između njemačko-hrvatskih trupa i lokalnih ili crnogorskih dobrovoljaca".[46] Istovremeno, 24. februara Viša italijanska komanda Slovenija-Dalmacija naređuje da se četnicima čvršće upravlja:
Za svaki slučaj, naredio sam da se VI armijski korpus postara da još bolje prikupi i upravlja četničkim formacijama pomoću našim oficira i naših operišućih odreda.[47]
Međutim, nemačke divizije koje su došle u pomoć nije bilo moguće zadržati na liniji razgraničenja, jer su namjerile da brane rudnik boksita kod Mostara:
Vrhovni komandant za Jugoistok ima naređenje da se njemačkim trupama pojača garnizon oblasti rudnika. Prema tome nemoguće je dalje zadržati 718 diviziju na liniji Konjic — pruga Rama.[48]
– Obavještenje njemačkog Štaba za vezu pri Višoj komandi oružanih snaga "Slovenija-Dalmacija" od 25 februara 1943.
Uočivši važnost Konjica, čijim se držanjem zatvara prolaz u Hercegovinu i Crnu Goru, Nemci su 22. februara, uz snažnu podršku artiljerije i avijacije započeli prodor ka gradu.[18] Istoga dana zapovednik četničkih snaga Zaharije Ostojić je naredio Vojislavu Lukačeviću da hitno posedne levu obalu Neretve svima snagama, da od Italijana uzme bateriju i bacače.[11] Lukačevićeva kolona od 2.000 četnika se već istoga dana probila od gornje Neretve u Konjic.[18]
To veče, u Konjic su stigle nemačke jedinice, koje partizani napadaju “intenzivnom minobacačkom vatrom”.[49] Oko ponoći 22/23. februara, nemačke snage su se spojile sa italijansko-četničkim snagama u gradu.[18] Četnički komandant Lukačević odmah je uspostavio kontakt sa nemačkom komandom u Konjicu, nakon čega je uspostavljena zajednička odbrana.
Kad je Treća divizija NOVJ izbila pred Konjic, suočila se sa značajno drugačijom situacijom od predviđene. Italijanski garnizon je u međuvremenu ojačan bataljonom Nemaca, bataljonom domobrana, četom ustaša i grupacijom od 2000-3000 četnika pod komandom Lukačevića. Međutim, za ofanzivu NOVJ Konjic je bio od odlučujućeg značaja, tako da je napad ipak izveden. 5. crnogorska određena je za napad po desnoj strani Neretve, dok je 10. hercegovačka trebalo da pređe Neretvu i napadne sa juga i istoka. Napad je počeo 22. februara uveče.
23. februara komanda divizije Murđe izveštava da su četnici u Konjicu veoma angažovani u borbi protiv partizana:
Konjic: Snage pravoslavnih V.A.C., koje su tamo nadošle, jako su angažovane sa neprijateljem…[50]
Istog dana, Vojislav Lukačević izveštava nadređenog Ostojića o sadejstvu sa Italijanima i Nemcima u borbama za Konjic:
Dobih hitan poziv od Vukčevića i italijanske komande u Konjicu da im priteknem u pomoć, jer su u toku 22. februara partizani probili odbranbenu liniju... Ja sam hitno iz Džepa krenuo sa zagorskim bataljonom i pratnjom i spustio se na drum i drumom došao u Konjic, gde sam zatekao pravu paniku... Borba je trajala neprekidno danas od 1 časa pa sve do 16 časova. Naši su potpuno razbili partizane i pored njihovog upornog i žilavog otpora... Italijanska komanda mi je sinoć pokazala jedan radiogram Jevđevića kojim on traži da se što pre krenem u pravcu Jablanice jer je tamo situacija italijanskog garnizona kritična... Jučer oko 10 časova 22. II. stigla je u Konjic jedna nemačko-hrvatska kolona.... Otežava mi rad to što moram svaki čas da trčim u Konjic i da podižem moral italijanskoj komandi koji sramno gube moral kad nisam tu... S verom u Boga za Kralja i otadžbinu. Draža nas vodi ka veličini i slobodi![51]
24. februara 7. divizija NOVJ izveštava da je opkoljenom garnizonu u Konjicu stigla u pomoć i nemačka avijacija:
12 aviona bombardovali su položaje naših jedinica, koje stalno tuče neprijateljska artiljerija.[52]
Uprkos velikom požrtvovanju, 5. crnogorska brigada je zaustavljena od brojčano i tehnički jačeg utvrđenog neprijatelja. 10. hercegovačka brigada, umesto sa manjim grupama lokalnih četnika koje su očekivane, suočila se sa veoma krupnim četničkim snagama. Izgubila je energiju na raščišćavanje i odbijanje četnika na širokom području, tako da se njeno dejstvo na Konjic slabo osetilo. U izveštaju 3. divizije NOVJ od 24. februara se navodi da usled "dejstva četničkih bandi na bok i pozadinu borbenog rasporeda naše Hercegovačke brigade [...] naš napad na Konjic nije uspio."[53]
U jučerašnjim borbama, koje su bile naročito žestoke, Hercegovačka brigada imala je 15 mrtvih i oko 20 ranjenih. [...] Usled ovoga Štab Divizije je bio prinuđen da jutros naredi brigadama povlačenje na polazne položaje.[53]
– Izvještaj Štaba Treće NOU divizije Vrhovnom štabu od 24 februara 1943.
Istog dana, 24. februara četnički komandant Vojislav Lukačević izveštava Zaharija Ostojića o partizanskom napadu na Konjic:
Juče u toku dana komunisti su topovima bombardovali Konjic i porušili 2 ital. bunkera i naneli dosta teške gubitke a sinoć su bacačima bombardovali moje položaje. Da bi zabuna bila veća i jedan nemački ili italijanski avion bombardovao je ital. štab u Konjicu. Italijani i Nemci ništa ne rade a da me ne pitaju. Juče sam im formalno izdavao naređenja za posedanje položaja oko Konjica... Nemačka 2 kolona koja je trebala da stigne preko Vrbljana i Galjeva u Konjic još nije stigla, kada ona stigne krenućemo u napad.[39]
Nakon likvidacije Jablanice, Četvrta proleterska brigada stavljena je na raspolaganje Trećoj diviziji za napad na Konjic. Uz podršku Tenkovske čete Vrhovnog štaba, napad je obnovljen 24. februara, a najžešće borbe bile su tokom noći 25/26. februara. Međutim, kombinovana odbrana Konjica izdržala je i taj napad.
25. februara Zaharije Ostojić izveštava Dražu Mihailovića da partizani napadaju četnike i Nemce u Konjicu, da su Nemci imali velikih gubitaka, i da on ima plan za uništenje partizana u džepu Neretve:
Komunisti napadaju juče i danas Voju. Sad dobih od njega izveštaj od juče u kome kaže da je vodio borbu 16 sati neprekidno i dva puta povratio Konjic... Voja u Konjicu razgovarao sa njemačkim komandantom i ovaj mu rekao da idu za Mostar i ovi iz Konjica i oni iz G. Vakufa. Priznao je da su imali velike gubitke od komunista na Ivanu... Talijani žele da spreče dolazak nemaca u Hercegovinu i rekli su Jevđi da nemci neće ići dalje od Rame... Danas sam izradio ideju za napad za uništenje komunista u džepu Neretve sa tri kolone. Početak napada kada se snage prikupe.[11]
Vrhovni štab je nastojao da ojača snage za odlučujuću bitku za Konjic. Dok su dve brigade Prve proleterske divizije odbijale napade Nemaca iz Sarajeva prema Konjicu, 3. krajiška je bila angažovana u odbrani Prozora. Ona je dobila je naređenje da se 25. februara ujutro izvuče iz kontakta sa neprijateljem i krene na Konjic. Međutim, samo što je marš počeo, došlo je do preokreta: nemačka 717. divizija konačno je prikupljena, i tog jutra krenula je u nastupanje, vršeći bočni prodor prema Prozoru i Šćitu, gde je bila smeštena Centralna bolnica. Stoga je naređenje Trećoj krajiškoj opozvano, i ona je hitno vraćena u borbu protiv 717. divizije.
26. februara Viša italijanska komanda "Slovenija-Dalmacija" obaveštava da je u pomoć opkoljenom garnizonu u Konjicu je poslato još oko 2000 četnika, i da nema više raspoloživih trupa:
Četničke formacije (oko 2000 ljudi) poslate kao pojačanje garnizonu Konjic… U završnici VI arm. korpus koristi sve raspoložive trupe i formacije protivkomunističke dobrovoljačke milicije. Malo se može izvući od drugih armijskih korpusa upotrebljenih u »Weiss« i u drugim operacijama čišćenja.[54]
Usled nemačkih i četničkih pojačanja, situacija snaga NOVJ je postala kritična. Tri brigade prikupljene za napad na Konjic, nisu bile dovoljne da reše taj zadatak, a ostale snage bile su vezane u teškim odbrambenim borbama sa nadmoćnim neprijateljem, koji je nastupao iz Sarajeva, Mostara i Gornjeg Vakufa koncentrično prema Jablanici. U toj fazi Vrhovni štab doneo je odluku da odustane od napada na Konjic i sve snage koncentriše za protivnapad u suprotnom smeru, prema severozapadu.
Usled neprijateljskog otpora u Konjicu i ugroženog desnog boka od četnika, napad nije uspio.[55]
– Izvještaj Štaba Treće NOU divizije Vrhovnom štabu od 27 februara 1943.
22. februara Draža je obavešten da Italijani ne odobravaju polazak Baćovićevim snagama ka Neretvi. Baćović javlja da bi krenuo samo legalno, jer za ilegalno nema municije, kao i da sumnja da mu pripremaju zamku:
Tetkići ne daju mi municiju. Tražio sam najenergičnije i dozvolu da krenem. Upozorio sam ih na posledice ako ne dozvole da idemo da branimo svoje kuće u hercegovini... Osećam nešto u vazduhu da nam nemci i ustaše i talijani pripremaju neku zamku.[11]
24. februara general Mihailović javlja Baćoviću da su Đurišićevi četnici stigli u Hercegovinu. On pobedonosno zaključuje kako su partizani uhvaćeni u "mišolovku":
Sad se vidi koliko sam ja imao pravo za tu mišolovku.[40]
25. februara kapetan Radovan Ivanišević izveštava Dražu kako su Italijani sprečili pokret Baćovićevih četnika preko Livna, usled bojazni "od pokolja Hrvata i sukoba sa Nemcima". Ivanišević još izveštava da je nakon "pretnje o prekidu kolaboracije" uspeo da izdejstvuje njihov pokret preko Imotskog i Širokog Brijega ka Neretvi. Obezbedio im je municiju i hranu za šest dana i stalnu saradnju italijanske avijacije. Kreću vozom ka Splitu 26. februara, "ako Draža odobri".[39]
26. februara Baćović saoštava Mihailoviću radosnu vest:
Uspeo sam da Italijani u Splitu dozvole naš prolaz do Solina i peške na Vrgorac — Ljubuški — Mostar. [...] Municiju smo primili.[56]
Baćovićevu grupaciju od oko 3.000 hercegovačkih četnika, prethodno transportovanu u Knin, Italijani su prebacili vozovima u Split. Ova grupa krenula je u nastupanje iz Splita preko Solina i biokovskog zaleđa prema Imotskom.[57]
U Rimu nemačka delegacija, na čelu sa ministrom spoljnih poslova Trećeg Rajha, vodila razgovore sa Italijanima. Primio ih je i Duče. Prisutan je bio i general-pukovnik Ambrozio. Nemačka strana je naglasila, nakon što se završi operacija protiv komunista ("Vajs 2" i "Vajs 3"), da se krene protiv četničkog pokreta i da se zajedničkim nemačko-italijanskim snagama čitav Mihailovićev pokret uništi. U vezi ovog predloga, Duče je dao svoju punu podršku.[58]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 26. februara 1943.
Iako su se četnici borili u osovinskoj operaciji protiv partizana, najviši italijanski i nemački zvaničnici su istovremeno pravili planove o njihovom razoružavanju. U Rimu je 26, 27. i 28. februara održan trodnevni sastanak visokih nemačkih i italijanskih predstavnika povodom nastavljanja operacija Vajs, na kome je dogovoreno razoružanje četnika.
Nemački vođa Adolf Hitler je u pismu Musoliniju poručio da "nema nikakve razlike između partizana i četnika, jer su i jedni i drugi jednaki u mržnji protiv Nemačke i Italije". Duče se složio da snabdevanje četnika oružjem treba da prestane, ali da četnike treba razoružati pošto se iskoriste u borbi za uništavanje partizana, “jer je to za nas celishodnije”.[59]
Treba priznati da su se četničke formacije dobro borile, da su pretrpele velike gubitke i da su partizanima zadale velike gubitke. Sada je celishodno da se bore za nas s obzirom da nemamo dovoljno jedinica i da neke čak moramo izvući. Cilj koji je odredio Firer (uništiti ih) nije rešenje koje se može odmah sprovesti.[59]
– General Vittorio Ambrosio
Musolini je smatrao da je bolje prvo "jedne suprotstaviti drugima" i, čim budu savladani partizani, razoružati četnike "na lep ili ružan način". Za razliku od njega, ministar vanjskih poslova Trećeg Reicha Joachim von Ribbentrop je smatrao da Mihailovićevi četnici predstavljaju englesku avangardu, a protiv Engleza se mora voditi "borba na život ili smrt". Nasuprot ovom nepomirljivom stavu, Musolini je pokušao objasniti koliko su četnici dragoceni za Italijane:
Rat na ovom području nije isto što i rat na zapadu. Ovo je gerila, u kojoj 8000 četnika iz Hercegovine pruža veću pomoć nego 2—3 divizije, upravo zbog toga što su se specijalizovali za takvu vrstu rata.[59]
– General Benito Musolini
Na kraju sastanka je zaključeno da će četnici biti razoružani čim se završe operacije protiv partizana. Ipak, italijanski generali su kasnije pokušali da to odlože:
U Rimu nastavljeni nemačko-italijanski razgovori i to sa italijanskim generalom Ambrozijom i Kostelanom. Iz razgovora je postalo jasno da Italijani nisu spremni da u potpunosti podrže akciju protiv četnika, premda su juče, u prisutnosti Musolinija, obećali. General Ambrozio je kazao, da za sada nemaju dovoljno snage da razoružaju četnike.[58]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 27. februara 1943.
Uništenje četnika jednako je tako važno kao i uništenje komunista. Četničko pitanje postalo je, u međuvremenu, naročito hitno, jer su se nemačke vojne jedinice u okolini Mostara po prvi put sukobile sa četničkim jedinicama koje su došle iz Crne Gore. Četnici Crne Gore i Hercegovine vode kod Italijana snažnu propagandu protiv Nemaca i Hrvata.[58]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 28. februara 1943.
Nadležni italijanski general Đuzepe Amiko je izdao naređenje o opštem četničkom napadu na partizane na dan 23. februara:
Odredio sam dan 23. februar kao početak ofanzivne akcije koja će se izvoditi s obje strane doline Neretve i to: sa grupom od 1500 M.V.A.C. i jednim bataljonom pješadije istočno; i sa oko 1800 M.V.A.C., prvim ešelonima Crnogoraca i pokretnom grupom »Scotti« od tri bataljona, zapadno od rijeke.[60]
24. februara, italijanski general izveštava da je plan ipak pomeren, jer četnici neće u napad "prije no što se svi skupe i stigne njihov komandant pukovnik Stanišić", i zbog nedovoljnih snaga za odlučno dejstvovanje "uslijed neobične aktivnosti 3 i 4 dalmatinske brigade".[61] Nakon prikupljanja četničkih snaga, 26. februara 1943. godine Zaharije Ostojić, komandant četničkih snaga na Neretvi, naredio je opšti napad na partizane. Sve četničke snage za tu situaciju podeljene su u tri kolone. Leva kolona je bila jačine oko 2000 ljudi, a srednja jačine 1500 ljudi. Rad leve i srednje kolone objedinjavao je pukovnik Bajo Stanišić. Desna kolona je bila jačine oko 3500 ljudi, a komandant je bio Voja Lukačević.[62] U italijanskim dokumentima, to je opisano na sljedeći način:
Sutra ujutro, 27. februara, poslije pripreme artiljerije i avijacije razviće se uporedna akcija velikog zahvata, da bi se u prvoj fazi eliminisale partizanske formacije u zoni Drežnica. Komandant operacije General Gherzi iz divizije »Murge«. Kolona istočno od Neretve, sastavljena od 2500 protivkomunističkih dobrovoljaca i 111/56 sa minobacačima i artiljerijom, nastupaće pod komandom potpukovnika Consolo… Kolona zapadno od Neretve, sastavljena od 1500 Crnogoraca od V.A.C., od 11/65, od jednog bataljona crnih košulja i artiljerije, pod komandom pukovnika Scottia…[63]
– Izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 26 februara 1943.
Istog dana, major Zaharije Ostojić javlja Draži Mihailoviću da će Italijani obezbediti bombardovanje iz vazduha, artiljeriju, bacače, automatsko oruđe, municiju i hranu:
Mislim da imamo nadmoćnost. Duh odličan po dolasku zemljaka. Tetkići daju sve... Voja kaže da nemački i italijanski komandanti izvršavaju sva njegova naređenja za posedanje položaja kod Konjica. Dobri neki ljudi.[56]
Po prijemu izveštaja, general Dragoljub Mihailović odgovara da odobrava plan napada i zaključuje da partizanima ostaje jedino da se izvuku u pravcu severa između Prozora i Bjelašnice, što će naterati Nemce da pođu za njima, a to je za četnike najbolje rešenje.[40] Na kraju, on pobedonosno zaključuje:
Situacija kod komunista, jasno je da je bezizlazna. Biće razbijeni.[40]
Istovremeno general Mihailović obaveštava Baćovića da je stiglo preko 5000 Crnogoraca. On daje pregled stanja na frontu:
Konjic je u našim rukama. Nemci napadaju komuniste u pravcu Prozora i preko Ivan planine. Baja Stanišić je na desnoj obali Neretve severno od Mostara u pravcu Drežnice sa oko 2000 ljudi. Tetkići su u Mostaru...[40]
27. februara Zaharije Ostojić javlja Draži Mihailoviću da očekuje uništenje svih partizana na levoj obali i dobar plen,[56] a italijanska komanda zaključuje da se situacija na frontu poboljšala usled nastupanja četnika, iako su ih Nemci greškom mitraljirali iz aviona:
Situacija garnizona Konjic znatno se poboljšala također uslijed akcije kolona V. A. C. koje dejstvuju zapadno od Konjica duž lijeve obale Neretve. Danas poslije podne, 27. februara, te su kolone mitraljirane greškom njemačkih aviona.[64]
Istovremeno on preti Baju Stanišiću stavljanjem njegovih nesposobnih komandanata "pod sud":
Međutim, četnički napad nije išao po planu. 28. februara Zaharije Ostojić je žestoko kritikovao Baja Stanišića za neuspeh u napadu na partizane. U pismu Draži on kaže:
Van sebe sam od besa što su mi potpuno upropastiti plan za uništenje komunista u džepu Neretve, a ovako idealna prilika više se neće pružiti.[56]
Gospodine Pukovniče... izvešten sam da juče iako ste imali ogromnu nadmoćnost u svakom pogledu, a otpora tako reći nije ni bilo. Vaše kolone nisu ništa uradile, ovo dokazuje potpunu nesposobnost komandnog osoblja, i neshvatanje ideje napada... Komandanti Vaših kolona danas do mraka moraju bez ikakvog izgovora i po cenu najvećih žrtava dostići liniju: Gola glavica — Crni potok — s. Ravni — s. Donja Jablanica — Gumenac — Plasa Greben — Crni Vrh jer će jedino tako popraviti ogroman neuspeh od juče... Obaveštavam Vas da sam o svemu ovome izvestio Gospodina Ministra i da ću ako Vaše kolone danas ne postignu date im ciljeve, biti primoran da smenim sve Vaše komandante i da ih stavim pod sud radi nesposobnosti i neizvršenja naređenja Vrhovne komande.[65]
Nakon neuspeha da unište partizane u džepu Neretve, 28. februara Zaharije Ostojić traži Dobrosavu Jevđeviću da se sporazume sa okupatorima da četnicima dodele zonu za "čišćenje", da im daju municiju, hranu i automatsko oružje, obezbede topove, bacače i pomoć avijacije, prevozna sredstva za prebacivanje trupa i radio-stanice, te će uspeh biti zagarantovan:
1) Da se sa Nemcima i Italijanima sporazumeš da se četnicima dade za čišćenje od boljševika zona: Rama — Prozor — Šujica — Livno — Makarska — morska obala do ušća Neretve — desna obala Neretve — Rama, s tim da Nemci na ovu zonu ne prelaze, već očiste ostalu zonu severno.
2) Da Italijani dadu municiju, hranu i automatsko oruđe za 20.000 četnika za ove operacije. Sa Baćovićem ćemo imati u stvari oko 15.000, a onih 5.000 pravo je da dignemo. Obezbedi davanje topova i bacača i pomoć avijacije za bombardovanje i izviđanje.
3) Da Italijani daju svojih 5.000 ljudi i obezbede prevozna sredstva za prebacivanje naših snaga prema operativnim potrebama. Da za svaku kolonu daju radio-stanice i telefonski materijal. [...]
Ako se ovo ispuni garantujem za uspeh u najkraćem roku.[4][66]
Prema sopstvenom proračunu, glavnokomandujući četničkih snaga na Neretvi Zaharije Ostojić je početkom marta 1943. raspolagao sa oko 12.000 četnika, angažovanih u borbi protiv NOVJ u dolini Neretve.[56] 1. marta on javlja Draži da će pokušati od Nemaca da dobije dozvolu "za gonjenje komunista kroz Bosnu", a preko Italijana da izdejstvuje da im ostave čišćenje desne obale Neretve do mora:
Preko Voje pokušaću da iskoristim prijateljstvo nemačkog komandanta iz Konjica, za dobijanje dozvole za gonjenje komunista kroz Bosnu, ali ako osetim da to neće biti opasno za nas. Od Jevđe sam tražio da izradi preko tetkića da nemci ostave nama za raščišćavanje od boljševika zonu Rama — Prozor — Sujica — Livno — Makarska — morska obala — desna obala Neretve, s tim da tetkići daju sve za 20.000 četnika.[56]
2. marta Ostojić javlja generalu Mihailoviću da njihovi ljudi izbegavaju da se bore za račun okupatora:
Ima slučajeva begstva iz borbe od 20 — 30 ljudi. Naredio sam da se kolovođe streljaju, ostali razoružaju i zatvore... Molim Vaše mišljenje dali da streljamo sve begunce iz borbe.[56]
Glavnokomandujući četničkih snaga Zaharije Ostojić je nameravao da udruženim snagama napadne jedinice 2. proleterske divizije na sektoru Drežnica — Jablanica, ali su Italijani imali drukčiji plan. Italijanska komanda je tražila da jedinice divizije »Murđe« i Zetski četnički odred napadaju na 9. dalmatinsku diviziju pravcem Široki Brijeg — Imotski, a četnici Limsko-sandžačkih odreda (major Vesković) sa italijanskim jedinicama i artiljerijom, pravcem Metković — Imotski. Sa italijanskim planom složili su se major Radulović i pukovnik Stanišić, ali Zaharije Ostojić je bio žestoko protiv. 3. marta on preti prekim sudom majoru Raduloviću, ukoliko prihvati "žabarski plan":
Pošto bednici žabarski, pored toga što nam oni u Mostaru i Konjicu duguju živote, i pored svih vas tamo hoće da nas vuku za nos, iako raspolažemo snagom da za 24 sata zauzmemo celu Hercegovinu, rešio sam da prekinemo svaku dalju vezu sa njima, ako ne prihvate naše zahteve... Svima komandantima saopštiti da budu gotovi za napad na Talijane, ako ma šta preduzmu protivu nas... Saopštiti svima komandantima da tražim bezuslovno izvršavanje naređenja, jer ću ih inače smesta smenjivati i stavljati pod preki sud. Niko ne sme da daje ma kakve pristanke na žabarske planove, nego ima samo da izvršava naređenja Vrhovne komande.[67]
U depeši od 3. marta Ostojić javlja generalu Mihailoviću o uspesima na frontu, i Lukačevićevoj popularnosti kod okupatora:
Voja razbio drugu diviziju a Bajo i Pantić diviziju Peka Dapčevića. Boljševici beže ka Prozoru i dolinom Drežanike. Naši gone... Pobeda je naša... Inače talijani i nemci Voji daju sve i prvi ga pozdravljaju. Zovu ga četničkim đeneraloim. Voja je stekao rano opštu popularnost, ne samo kod naših, nego čak i kod okupatora.[56]
Istovremeno, on se žali Mihailoviću kako Italijani nisu usvojili njegov plan ("čim je otklonjena opasnost od Mostara i Konjica, žabari hoće da komanduju"). On javlja Draži da će povući trupe na levu obalu i pustiti "da boljševici zakolju žabarske garnizone", ako se on pre njih ne reši na to, te zaključuje:
Bojim se da mi žabari ne pokvare sve planove za uništenje boljševika, a opet ne možemo bez njihove hrane i municije.[56]
Našavši se u okruženju, Tito je doneo odluku o promeni težišta dejstava. Naredio je da se minira most u Jablanici, da se na Neretvi zadrže samo zaštitnice, a da glavnina snaga usiljenim maršem krene nazad u susret Nemcima, prema Gornjem Vakufu. Između Gornjeg Vakufa i Prozora nastupala je borbena grupa sastavljena od nemačke 717. divizije, dva bataljona 718. divizije i ustaškog 5. stajaćeg djelatnog zdruga. Na ove snage trebalo je da izvede protivnapad 9 brigada NOVJ, da ih potisne prema Bugojnu, i na taj način olakša operativnu situaciju grupacije NOVJ.
Protivnapad kod Gornjeg Vakufa zamišljen je kao operacija opkoljavanja: dve brigade Prve proleterske divizije trebalo je usiljenim maršem da zaobiđu nemačke krilne položaje i da se po dubini sa severa spuste prema cesti Gornji Vakuf - Bugojno, dok je 7. divizija sa Trećom krajiškom brigadom trebalo da nastupa sa južne strane. Na središnje nemačko-ustaške snage napadale su dve brigade Druge divizije i Prva dalmatinska.
Do 4. marta partizanske snage se povlače na desnu obalu Neretve i ruše sve mostove na reci.
Usled različite polazne udaljenosti, napad nije počeo jednovremeno. Jedinice su se uključivale po delovima, kako su pristizale. Tokom 3. i 4. marta pritisak na nemačko-ustaške snage je rastao, tako da su one 4. marta počele da se povlače. Opkoljavanje međutim nije uspelo - severni i južni bočni napadni klinovi ostali su međusobno udaljeni oko 7 kilometara. Tokom napada borci Druge proleterske brigade zarobili su majora Artura Štrekera, komandanta 3. bataljona 738. puka.
Imajući u rukama 25 nemačkih vojnika, među kojima i jednog majora, oko 100 vojnika NDH i oko 600 Italijana, Vrhovni štab odlučio je da inicira razmenu zarobljenika i pregovore sa Nemcima o primirju. Razgovori predstavnika dveju strana koji su usledili poznati su kao Martovski pregovori. Ovaj događaj je posle rata različito tumačen i široko komentarisan.
a) U sadašnjoj situaciji nema razloga zbog kojeg bi nemački Vermaht vršio ratne akcije protiv Narodnoslobodilačke vojske Jugoslavije, pogotovo u svetlu položaja, neprijatelja i interesa obe strane - prema tome, bilo bi u interesu obe strane kad bi neprijateljstva prestala. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija trebaju odrediti svoje predloge koji se tiču eventualne zone i navesti ciljeve ekonomskih i drugih interesa. b) Narodnoslobodilačka vojska Jugoslavije smatra četnike glavnim neprijateljima.[68]
– Partizanski predlog primirja Nemcima
Borbena dejstva nastavila su se nezavisno od ovih razgovora. 5. marta izviđački bataljon 369. legionarske divizije ušao je u Livno.
Dok su se nemačke snage kod Gornjeg Vakufa povlačile u Bugojno, Tito je već 4. marta naredio još jedan zaokret za 180 stepeni, te usiljeni marš jedinica i bolnice nazad na Neretvu, u cilju njenog forsiranja.
Ovo oštro manevrisanje kojem je Tito pribegao u dva navrata, predmet je različitih tumačenja. Prema jednom koje je sugerisao Tito, to je bio jedinstven plan u kome je rušenje mosta na Neretvi trebalo da obmane neprijatelja u pogledu smera proboja. Alternativna tumačenja zasnivaju se na neizvesnosti da li se moglo znati da će, nakon rušenja mosta, prelazak Neretve kod Jablanice uopšte biti moguć. Sećanje Ljuba Vučkovića, tada komandanta Druge dalmatinske, potkrepljuje prvu verziju.
U štab brigade, koji je bio u selu Slatini, 4. marta oko podne je stigao kurir motociklist s naređenjem da se komandant brigade hitno javi u Vrhovni štab... Dok sam izlagao situaciju na frontu brigade, dok sam pričao o neprijatelju, njegovoj jačini i o našim položajima drug Tito me je upitao da li je neprijatelj ponovo u Jablanici. Kada sam mu odgovorio potvrdno, on je rekao da to nijesmo smjeli dozvoliti. Rekao sam da zadatak brigade nije bio da brani Jablanicu već pravce koji vode iz Jablanice prema dolini Rame, ali da će, ako je to potrebno, Jablanica već u toku noći ponovo biti u našim rukama. Na to je drug Tito kratko odgovorio: »Da, biće potrebno«. Podrobno me je, zatim, upoznao sa situacijom prema Gornjem Vakufu, koja se iz časa u čas mijenjala u našu korist... Zatim je izdao usmeno naređenje o predstojećem radu Druge dalmatinske. Drug Tito je postavio brigadi ovaj zadatak: »U što kraćem vremenu ponovo osloboditi Jablanicu i pripremiti se za forsiranje Neretve. Neretvu forsirati na sektoru od Rame do Donje Jablanice, na mjestu koje sami odaberemo. Forsiranje izvršiti gaženjem ili čamcima, ili preko srušenog mosta u Jablanici, kako štab brigade ocijeni da je najsigurnije. Priprema da bude što kraća, jer je zadatak neophodno potrebno izvršiti u toku naredna dva dana«.[69]
Tokom 4. marta četnici Petra Baćovića ušli su u Imotski potisnuvši 4. dalmatinsku brigadu. Istog dana, general Mihailović naređuje Ostojiću da dokrajče partizane, da budu pripravni na otpor okupatorima, ali da im prvo traže dva miliona metaka unapred:
Potrebno je razbijene komunističke delove baciti na sever prema nemcima da bi nemce zaposlili i naterali ih ponova na sever... Jevđa da zauzme energičan stav uopšte i da pripreti žabarima, da ako nas Nemci napadnu, prvo ćemo mi njih, i ne dozvoljavam da se sa nama igra, pošto se mi borimo za sebe, a ne za njih...
Ako ma šta osetimo... dići ćemo im čitavu Bosnu. Rušenje komunikacija naredite da se pripremi...
Tražite unapred 2.000.000 metaka i hranu za 7 dana unapred.[40]
4. marta Ostojić javlja Draži da Nemci pomažu Lukačevića, i da su Italijani ipak prihvatili njegov plan:
Nemci dali Voji hranu i municiju i bombardovali boljševike po Vojinim zahtevima. Skrenuo sam mu samo pažnju da im ne veruje, jer mi imamo bogato iskustvo sa njima... Zadnje namere Nemaca su očigledne, ali ja se staram da im podvalim i ubacimo ostatke crvenih u Bosnu da se zabavljaju sa njima... Danas bila kriza u odnosu sa žabarima. Hteo sam da im pokažem da mi imamo snage da se bijemo sa svima redom i da njihovu hranu i municiju uzmemo milom ili silom... Žabari daće 100.000 obroka i pristali na moj plan.[56]
Četnički rukovodilac Zaharije Ostojić je bio zabrinut zbog blizine nemačkih trupa. No, Lukačević mu 5. marta iz Konjica javlja da Nemci daju municiju, da neće napasti četnike dok su im potrebni, da ne strahuju preterano:
Vidim da je glavna tvoja briga kako ćemo sa Nemcima... Ja mislim da je naima najpreči za sada cilj uništenje komunista i to što brže. Ne sme nas zateći iskrcavanje u borbi sa komunistima, a isto tako ne smemo početi borbu sa Nemcima dok komunisti nisu likvidirani... Čvrsto sam ubeđen da nas Nemci neće napasti sve dok se vode borbe sa komunistima te je strahovanje u tom pravcu preterano... Dobio sam sinoć preko Nemaca 30.000 metaka obećali još čim im stigne neki transport koji očekuju u Sarajevo.[70]
5. marta 1943. četnički vođa Draža Mihailović javlja Petru Baćoviću da je situacija odlična:
Situacija na Neretvi odlična. Komunisti potučeni. Konjic, Jablanica, Rama u našim rukama.[40]
Istog dana, general Mihailović javlja četnicima na Dinari:
Ovamo smo razbili 2/3 ukupnih komunističkih snaga. Beže u neredu. Razbijena je druga divizija i divizija Peke Dapčevića.[40]
6. marta general Mihailović zahvaljuje svom glavnom rukovodiocu operacija Zahariju Ostojiću na velikoj pobedi:
Bogu hvala, izgleda da smo komuniste potukli... Vama lično zahvaljujem na zalaganju i požrtvovanju i najuspešnijem vođenju operacija. U moje ime zahvalite i trupama kao i svima saradnicima na ovom velikom delu.[40]
Istovremeno, Vrhovni komandant NOVJ Josip Broz Tito obaveštava Glavni štab Hrvatske o žestokim borbama i nezavidnoj situaciji:
Mi se nalazimo još uvijek na prostoriji Prozor, gdje neprijateljske snage sa sviju strana navaljuju na nas. Naš pokret ukočen zbog 3500 ranjenika koje vodimo sa sobom. Kod Gornjeg Vakufa — Prozora već 8 dana silne krvave borbe. Razbili smo 718 njemačku diviziju i dijelove 36 njemačke divizije koja je 19. II došla iz Grčke, kao i 4 bojne ustaša, ali neprijatelj dovlači nova pojačanja. Gubici na obje strane ogromni, ali moramo spasiti ranjene. Zarobili smo jednoga majora, komandanta njemačkog bataljona.[71]
– Obaveštenje vrhovnog komandanta NOV i POJ druga Tita od 6 marta 1943 god. Glavnom štabu NOV i PO Hrvatske
Ubrzo, dolazi do odsudnog preokreta. Uveče 6. marta jedna desetina dobrovoljaca bombaša, sa Stevom Opačićem na čelu, počela je da se puže preko čelične konstrukcije porušenog železničkog mosta na Neretvi kod Jablanice.[4] Četničke straže su bile u bunkeru kod mosta na levoj obali. Partizanski bombaši su uništili bunker i dva puškomitraljeza čijom su vatrom četnici pokušavali da ih zaustave. Daljim eliminisanjem četničkih predstraža stvoreni su uslovi za prelazak jačih snaga. Prvo se prebacio jedan bataljon, a zatim, kada je oko ponoći na porušenom skeletu starog postavljen provizorni viseći most, na levu obalu reke prešla su još tri bataljona Druge dalmatinske i tri bataljona Druge proleterske brigade. Do zore 7. marta, ove su jedinice, zalazeći iza četničkih položaja, uspele da u četničkim jedinicama izazovu paniku, nanesu im ogromne gubitke, i odbace ih prema istoku.
Prema prikupljenim podacima jačina komunista koji nas napadaju iznosi dve proleterske brigade... U borbama su odlični. Naoružani automatskim oružjem i pikavcima. Napadaju smelo, brzo i mangupski: "Hopa Miko!" i "Hopa Seko!" to su im komande koje zbunjuju naše vojnike...[9]
– Izveštaj četničkog majora Radulovića Zahariju Ostojiću o borbama na Neretvi
7. marta 1943. godine Vojislav Lukačević izveštava Dražu Mihailovića o ovom "lokalnom neuspehu" i izveštava da će protiv "komunista" biti upućena oklopna pojačanja Nemaca:
Komunisti stegnuti obručom uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice. U tu svrhu nekoliko odlučnih odeljenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao. Usled noći i nespremnosti jedinica, nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande.
U toku 7. o. m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone... Kolona Nemaca brani Ostrožac. Danas tamo upućena pojačanja Nemaca sa bornim kolima i topovima...
Neka ovaj lokalni neuspeh bude samo pouka komandantima i jedinicama kako treba držati ljudstvo u rukama...[72]
– Izveštaj Vojislava Lukačevića Draži Mihailoviću od 7. marta 1943.
8. marta, kada je Druga proleterska brigada noćnim napadima slomila otpor četnika i razbila njihove snage u okuci Neretve, mostobran je bio definitivno učvršćen.[4] Paralelno sa njima, 7. marta krenula je u protivnapad i Treća divizija NOVJ. 9. marta Vojislav Lukačević šalje dramatičan izveštaj Ostojiću, da su durmitorski četnici razbijeni i beže u paničnom bekstvu:
Sada smo se stabilizovali ali dosta slabo. Zapravo stabilizovali smo se što su boljševici stali...
7 ov. mes. u 8h izvešten sam da je Bojović razbijen, da su partizani prešli Neretvu i zauzeli s. Krstac. Odmah sam naredio letećoj pokret a ja automobilom krenuo napred... Uz put oko već u 8,30 sreo sam celu Bojovićevu brigadu kod samog Konjica u paničnom bekstvu. Jedva sam ih zadržao, možeš misliti šta sam im sve radio. Pokrenuti ih napred nisam mogao... Sa kose gledao sam kako grupice četnika beže bezobzirice prema Konjicu...
Kakva je panika bila sve zahvatila nemogu ti opisati o tome ćemo razgovarati kada se budemo videli, ako se ikad vidimo.[73]
Treća divizija NOVJ je, nadirući desnom obalom Neretve ka Konjicu, 9. marta prešla reku Neretvicu, razbila delove 718. nemačke divizije i četnike Voje Lukačevića i, oslobodivši Ostrožac, produžila gonjenje neprijateljskih snaga prema Konjicu. Istog dana Zaharijе Ostojić javlja Draži Mihailoviću da je do prodora partizana kod Jablanice došlo zbog "neposlušnosti, nesposobnosti i nemarnosti komandnog elementa". On zaključuje da je usled ovoga "situacija vrlo ozbiljna"[56] i traži nemačko bombardovanje:
Naredio sam prebacivanje svih snaga sa desne na levu obalu Neretve.... Nadam se u Boga da ćemo sprečiti dublji prodor i spasti Hercegovinu... Ti preduzmi hitno da Nemci posednu i brane desnu obalu Neretve od Konjica do sela Katića i da neprekidno bombarduju njihove položaje.[74]
– Depeša Zaharija Ostojića Dobroslavu Jevđeviću tokom bitke na Neretvi
Prema sećanju partizanskih boraca, nemačko bombardovanje je imalo strašne posledice:
Dobija sam vod od trideset ljudi i mi idemo, a iznad nas se pojave dvi njemačke “štuke“. I njih dvadesetisedam se skloni ispod jedne bukve, a ja s još dvojicom otrčim malo naprid, da nađem misto di ću stavit mitraljez “šarac“, da možemo i mi njih gađat. I jedna ti “štuka“ baci bombu na bukvu, a druga na nas tri. Mi legli, ali bila kosina i bomba eksplodirala deset-petnaest metara niže, pa smo sva tri ostali živi. I “štuke“ odu, a ja zovem ove ispod bukve. I niko se ne javlja: svi poginili, svih dvadesetisedam. Doša sam nazad u brigadu i plaka ka malo dite. Pita me komandant: “Bogdane, šta plačeš?“, a ja mu kažem: “Svi su mi poginili.“[75]
– Sećanje jednog od partizanskih boraca
Osim što su pomogli četnike avijacijom, Nemci su četnicima isporučili granate:
Na osnovu poslednjih vesti, na prostoru gornje Neretve Nemci su takođe stupili u kontakt sa četnicima i ostavili im patrone i ručne granate.[58]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 9. marta 1943.
10. marta Petar Baćović izveštava Dražu da su partizani potpuno razbili četiri crnogorske brigade, čiji su se manji delovi prikupili tek u Bijelom Polju:
Partizani prešli reku Neretvu kod Rame i Jablanice... Branile su Neretvu četiri crnogorske brigade: Lukačevića, Kasalovića, Bojovića i Ružića. U toku 7. i 8. marta ove brigade su razbijene od partizana kada su se njihovi manji delovi prikupili čak u Bijelom Polju i Aleksinom Hanu a ostatku njihovih snaga kao i o njima nemamo nikakvih podataka...[56]
Baćović u nastavku izveštava da su Ostojićeve pretnje stavljanjem pod preki sud "postale predmet podsmeha", i da nije pledirao ni za kakav plan okupatora, "nego tražio koordinaciju zbog stvarnog stanja na terenu". Takođe ga izveštava da je general Mario Roboti, komandant italijanske 2. armije, došao na front iz Rijeke.[56] Istog dana, 10. marta, preko mosta kod Ostrošca, a delom i gazovima preko reke, na levu obalu Neretve prebačene su dve partizanske brigade, 5. crnogorska i 10. hercegovačka.
12. marta Ostojić izveštava Dražu da je partizanima moral dobar "zbog mase automatskog oružja, topova, ruskih uspeha i propagande Londona."[56] 13. marta Baćović javlja generalu Mihailoviću da je situacija kritična, da crnogorski i sandžački borci odbijaju da se bore protiv "svojih sinova, sestara i braće" i da dočekuju partizane sa povicima "smrt fašizmu":
Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića u kojoj je pored domaćih bosanaca bilo i Crnogoraca razbijena je i rasturena. Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: »Smrt fašizmu«.[56]
Istog dana i Ostojić depešama izvještava Mihailovića o četničkom slomu:
Durmitorski korpus pobegao skoro ceo. Usled neprekidnih borbi ostavljen sam, i Vojin korpus počinje sa osipanjem...
Baćović pritešnjen ali drži jučerašnji položaj samo pobegla žabarska artiljerija. Činim sve da sprečim upad ali je neophodno da Pavle krene još danas sa jurišnim bataljonom i stalnim četnicima kamionima... Bez svežih snaga sa sadašnjim trupama bojim se da prodor nećemo sprečiti...
Vojin korpus demoralisan i u raspadanju se povlači od Glavatičeva ka meni. Kriza u punom jeku... Jedini izlaz da Pavle stigne sa traženim trupama u toku sutrašnjeg dana u Nevesinje, i da primi zatvaranje pravca od Konjica.[56]
13. marta pukovnik Bajo Stanišić je izvešten o potpunom rasulu četničke vojske:
Konjička i Sarajevska brigada su u rasulu i, prema dobijenim izveštajima, ne postoje, a takođe ne postoje na terenu ni 1. ni 2. durmitorska brigada, već su u najvećem neredu pobegle kućama u Crnu Goru.[4]
14. marta Baćović upućuje generalu Mihailoviću još jednu lošu vest o "divljem bekstvu" četnika:
Komandant Konjičke brigade javlja kurirom: 1. i 2. Durmitorska brigada te Fočanska u divljem bekstvu povlače se prema Kalinoviku.[56]
14. marta nemački general Alexander Löhr podseća vlastite trupe da treba uništiti sve preostale pobunjeničke snage "bilo koje boje", i da je privremena borba rame uz rame sa četnicima bilo samo nužno zlo:
Osobito je potrebno reći da je privremena borba rame uz rame sa četnicima, a protiv partizana, na nekim sektorima, bila samo nužno zlo koje se moralo prihvatiti, jer istovremena borba protiv obje grupacije ne bi omogućila uništenje niti jedne. Svakom njemačkom vojniku mora biti usađeno čvrsto uvjerenje da ovi četnici nikada nijesu bili naši prijatelji i da su se borili uz nas samo iz nužde. Njihov cilj jeste i ostaje naše uništenje u pogodnom trenutku i uspostava Velike Srbije, zaštićene od strane osovinskih neprijatelja. Zbog toga se moraju uništiti.[76][77]
– General Alexander Löhr
Ojačana Druga proleterska divizija krenula je u tri kolone dalje u napad sa zadatkom da definitivno razbije dobrano načetu četničku odbranu i produži u Hercegovinu, prema Ulogu, Kalinoviku i Nevesinju. Ona u noći između 14. i 15. marta lomi centar četničke odbrane kod Čičeva, koji je bio obrazovan od Zetskog odreda i Nikšićke brigade pod komandom pukovnika Baja Stanišića, a iduće noći vrši iznenadni napad na Stanišićevu rezervu, Prvu kalinovačku brigadu, razbija je potpuno i zauzima Glavatičevo.[4]
Do 15. marta prebačene su i ostale partizanske jedinice, a noću između 15. i 16. marta preko mosta na Neretvi prebačena je i poslednja grupa ranjenika sa zaštitnicom. 16. marta Petar Baćović javlja Mihailoviću da je tražio pojačanja Italijana, da su četnici ušli u Jablanicu, da svuda na terenu nailaze "na bezbroj leševa", i da je borbenih duh četnika nizak:
Zahtevao sam od kolone Italijana da jedan bataljon upute u reon Čepa radi pojačanja desnog krila Popovića. Sporazumeo sam se sa talijanskom Vrhovnom komandom da talijanska vojska posle operacija napusti garnizone Nevesinje i Gacko. Tražili su kao uslov da ne diramo garnizone hrvatske u ta dva grada.
Situacija 16. u 9. č.: Jablanica u našim rukama. Svuda na terenu kuda nailaze naše kolone nailazi se na bezbroj leševa. Isto i u Jablanici. To je kasapnica.
Sa velikom ofanzivnom snagom i odlučnošću probijaju se komunisti Srbiji. Naše trupe su inferiornije po borbenom duhu i osećanju ideje... Karakteristika crnogorskih trupa da su raznežene, neće da se maknu bez sudelovanja talijanskih trupa, posle svake borbe postavljaju nove zahteve za materijalom, inače neće da maknu bez talijanskih mazgi.[39]
Baćović generalu Mihailoviću još napominje da su mu Nemci ponudili snage "za odbranu Kalinovika i Nevesinja", ali je odbio jer se boji da ne ostanu.[39] Nemačke divizije su 17. marta izbile na Neretvu, koju su partizani već prešli. Nemačka operacija Vajs bila je time završena. Istog dana je Baćović javio Draži da mu Ostojić kaže da traži saradnju Nemaca, ali on ne može "u ovaj čas iz političkih razloga jer ćemo izgubiti sav vojnički prestiž."[39]
Saznavši za slom, general Mihailović donosi odluku da napusti štab u Lipovu i da lično preuzme komandu nad razbijenim trupama. Računao je da će njegovo prisustvo na položajima, i pristizanje svežih snaga koje je Pavle Đurišić trebalo da mobiliše, uspeti da spreči prodor partizana ka Hercegovini i Crnoj Gori.[4] Mihailović 17. marta uveče sa ličnim telegrafistom, radio-stanicom i pratnjom napušta Lipovo. Italijanskim automobilom, koji mu je obezbedio Đurišić, ministar Draža Mihailović je oko ponoći stigao u Čajniče. Tu je sa Đurišićem razradio plan druge linije odbrane u rejonima Nevesinjsko polje, Ulog i Kalinovik. Ujutro je Mihailović krenuo za Foču, a Đurišić je italijanskim kamionima počeo da prebacuje trupe ka Kalinoviku.[78]
18. marta major Borivoje Radulović izveštava Zaharija Ostojića o četničkoj bežaniji i "strahovitom pljačkanju" srpskih sela:
Dezerteri crnogorskih jedinica pri povratku u Crnu Goru strahovito pljačkaju usputna srpska sela.[79]
Major Mirko Lalatović, šef 2. odseka Operativnog odeljenja Vrhovne komande JVUO, upućuje 18. marta depešu poručniku Predragu Rakoviću, komandantu Drugog ravnogorskog korpusa, u kojoj će žestoke borbe u dolini Neretve opisati na sljedeći način:
Drago mi je što ste vi lično dobro i što stvari kod vas idu tako dobro. Komuniste moramo nemilosrdno uništavati. Sada se tučemo sa njihovim glavnim snagama u oblasti Konjica. Oni su ispred Nemaca i ustaša pobegli iz »Bihaćke republike« i ovamo su ih sačekali naši odredi. Zbog teških prilika pod kojim se radi, trebalo nam je malo duže vremena da prikupimo potrebne snage. Nadam se da ćemo za desetak dana i ovo pitanje skinuti sa dnevnog reda. Sad se komunisti nalaze između Prenja i Bjelašnice u dolini Neretve i naši ih napadaju sa svih strana. Oni se nalaze u veoma teškom položaju i svakog dana ih je sve manje i manje a naši se stalno ojačavaju pristiglim pojačanjima. Verujem da će im ovde biti definitivna grobnica.[80]
Istog dana Baćović izveštava Mihailovića da su partizani pustili neke četnike iz zarobljeništva, i da nikog nisu ubili, samo ih je korio Peko Dapčević:
Ovog momenta vratilo se 10 Crnogoraca nikšićke brigade koji su bih zarobljeni kod boljševika. Oni pričaju: zarobljenih je 90 u noćnom napadu... Od svih zarobljenika pušteno je 10 starih. Ostale su zadržali. Zarobljenike su vodili pred Peka Dapčevića koji ih je korio. Ubili nisu nikoga.[39]
Mihailović je u Kalinovik stigao 19. marta, a odmah za i Đurišić sa svojim jurišnim bataljonima, koji su predstavljali poslednju nadu. Ovde se nalazio i Ostojić sa ostacima. Tu, na liniji Obalj — Kalinovik — Ulog, Mihailović se nadao da će zadržati partizanski prodor, komandujući lično svojim snagama. Prvo njegovo naređenje bilo je da se četnici, koje su partizani pustili, odmah zatvore u logore:
Sve puštene četnike iz boljševičkog ropstva zatvorite u odvojene logore daleko u pozadinu i ne dozvolite nikakvo mešanje sa ljudstvom radi sprečavanja širenja defetizma, zbog čega su ih komunisti i propustili.[81]
Istovremeno sa Mihailovićem i njegovim četnicima, na položaj pred Kalinovikom stigle su i snage Druge proleterske divizije. Na celoj liniji razvile su se teške i krvave borbe. Delovi Prve proleterske brigade nanose 21. marta poraz četničkim snagama kod Uloga, a Druga proleterska brigada 20. i 21. marta potpuno razbija četničke snage kod Oblja, čime je put za napad u bok i pozadinu četničkih snaga bio otvoren. Mihailović je sa osmatračnice posmatrao napad Druge proleterske i rasulo koje je usled poraza nastalo među njegovim trupama na desnom krilu fronta prema Oblju. Da bi izbegao opkoljavanje i sačuvao bar Đurišićeve snage, on naređuje povlačenje ka Sarajevu. Pred mrak 22. marta i on je sa operativnim štabom obrazovao kolonu i sa njom napustio Kalinovik. Uz put menja prvobitnu odluku i preko Jabuke i Ustikoline prebacuje se u Foču, u kojoj se u to vreme nalazio italijanski garnizon.[78]
25. marta Mihailović javlja Baćoviću da se nalazi u oblasti Foče, da četnici napuštaju Kalinovik i organizuju "odbranu Sandžaka i Crne Gore". On dodaje da su "5000 prvoklasnih boraca iz Srbije" na putu ovamo.[39]
Nakon poraza kod Nevesinja, Baćović javlja Mihailoviću da nakon zauzimanja Nevesinja partizani nisu "nikom ništa uradili":
Karakteristično je da komunisti nisu nikome pa ni našim najsigurnijim porodicama apsolutno ništa uradili, niti su koga ubili. Razvili su bili odmah ogromnu propagandu, sastanke, pozorišne predstave, letke. Bilo bi vrlo užasno da su ostali duže.[39]
Posle poraza kod Kalinovika, Italijani i četnici pokušali da na Drini zaustave prodor glavne operativne grupe NOVJ. Italijani su bili spremni da u krajnjem slučaju upotrebe suzavac.[82] Plan zajedničkih akcija sa italijanskom komandom pripremio je Ostojić, 26. marta. Svoju punu saglasnost sa ovim planom je dao Mihailović, koji je Ostojiću 28. marta javio:
Bolje linije nego što je Drina u vezi sa Pivom ne možemo imati za odbranu. Moramo je braniti jakim snagama sa dobrim moralom... Komunisti u ovom momentu pripremaju nešto... Ako iziđu na grebene dobro ih poduhvatiti sa Italijanima. Juče su dobro pomogli...[78][83]
Još istog dana, 28. marta, Prva proleterska i Druga dalmatinska brigada izbijaju na Drinu. Prva u oblast Ustikoline, a druga u prostor Broda, tri kilometra južno od Foče. Nalazeći se u Foči, pored Lukačevićevog štaba, Mihailović je odmah naredio Lukačeviću da sa svojim snagama interveniše na pravcu Ustikoline i po svaku cenu spreči partizanske snage da forsiraju Drinu.
Karakteristično je jedno zapaženje iz depeše poslate 30. marta 1943. iz Vrhovne komande JVuO (autor je vjerovatno sâm general Mihailović), u trenutku kada je postalo gotovo izvjesno da su četnici pred potpunim porazom:
Jedini uzrok dosadanjih neuspeha jeste užasno rđav starešinski kadar. Osim malog broja najhrabrijih, ostale starešine kukavice. Hrabrost starešina ubuduće merilo za dodeljivanje komandovanja.[84]
31. marta Petar Baćović javlja generalu Mihailoviću da je u borbama oko Nevesinja "zarobljeno i streljano 40 partizana sa komandirom". 3. aprila Baćović šalje dramatičnu depešu Mihailoviću kako spaljuje sela i svaki dan strelja, ali uzalud:
Nisam naivan da ne znam i ne vidim situaciju. Video sam borbenost jedinica koje su poslate da spasavaju Hercegovinu. Iako mi je javljeno da će te hrabre jedinice odbraniti Hercegovinu, Pavlovu pomoć nisam osetio. Znam tačno da je na Drini. Čitava sela sam spržio, 170 imam u zatvoru. Svaki dan streljam.[39]
I dok su se oko Ustikoline još vodile borbe, Druga dalmatinska brigada 6. aprila 1943. forsira Drinu kod Broda i posle razbijanja četničkih snaga na tome sektoru obezbeđuje mostobran.[78] U pokušaju da osujeti partizane, general Mihailović lično, u depeši svom načelniku operativnog odeljenja Ostojiću od 7. aprila, traži hitnu pomoć italijanskih trupa:
Preduzmite na svaki način da Italijani što pre pošalju na desnu obalu Dragočevske reke bar jednu četu i da se postavi iznad Strugare.[39][78]
Samo četrdeset minuta kasnije, Ostojić mu odgovara da su Italijani poslali ne jednu četu nego bataljon:
Italijani izveštavaju da je jedan bataljon upućen ka Dragočevskoj Reci i izveštavaju da je ovaj bataljon još u sumrak otišao pozadi patrole.[39][78]
Draža Mihailović potom obaveštava komandanta desnog odseka odbrane Drine da dolazi italijanski bataljon, i da će četnike pomoći artiljerija i avijacija:
Italijani obećali da će u toku noći stići i njihov bataljon u Potpeć i da će produžiti ka Dragočavi, on ima i artiljerije, biće dobro ako stigne... Tražili smo da artiljerija tuče ispred Broda i levu obalu Drine ispred vas a sutra i avijacija.[39]
Istog dana i Ostojić naređuje Lukačeviću da traži pojačanja od Italijana kako bi sačuvali Foču:
Traži od Italijana da te pojačaju na delu Ćehotina — Crni Vrh odnosno Okrugljica i traži da artiljer. što češće dejstvuje... Sad je glavno da sačuvamo Foču, zašto nam je potrebna pomoć Italijana.[85]
8. aprila Draža Mihailović naređuje kapetanu Momčiloviću, komandantu odbrane odseka, da se položaj uz pomoć Italijana mora održati po svaku cenu:
Položaj se po svaku cenu ima održati i što bolje iskoristiti bataljon i bateriju Italijana koji se nalaze na Vašem otseku.[39]
No, delovi Druge proleterske divizije razbijaju osovinske snage i 9. aprila ulaze u deo Foče na levoj obali Ćehotine.
Sada već i fizički ugrožen, general Mihailović na brzinu prikuplja delove svoga štaba i razbijene Lukačevićeve trupe i naređuje povlačenje prema Pljevljima. Pošto je Ostojiću poverio da kod Pljevalja obrazuje novu liniju odbrane radi sprečavanja daljeg prodora snaga NOP prema Sandžaku i Crnoj Gori, Mihailović hita natrag u Lipovo.
Petog dana po povratku u Lipovo, Mihailović je primio poraznu vest. Jedinice NOVJ su u noći između 17. i 18. aprila 1943. kod Broda na Drini iznenadno napale Đurišićeve snage, prodrle preko Čelebića u pozadinu četničkih snaga i 18. aprila ujutro potpuno razbile njihovo levo krilo. Pored mrtvih i ranjenih, bilo je više od 200 zarobljenih četnika, a ostali su u neredu bežali preko reke Tare, ka Kolašinu.[78] Porazi koji su četnici pod komandom Baja Stanišića i Petra Baćovica u Hercegovini i Crnoj Gori pretrpele u prvoj polovini aprila, i ovaj poraz Đurišića na Drini, naterali su Mihailovića da sa Vrhovnom komandom beži u Srbiju. Još istog dana on naređuje pokret.[78]
19. aprila u selu Lipovu rano ujutru počinje priprema za pokret ka Kolašinu i Mojkovcu. Mihailovićevo ljudstvo je stiglo u Mojkovac istog dana. 20. aprila su u Mojkovac stigli i ljudi majora Đurišića, "vrlo umorni, gladni i zabrinuta lica". Kod njih je vladala prava panika, pričali su neverovatne stvari. Mihailović je nastavio ka selu Zaostro kod Priboja, gde je smestio svoj štab u školi. Tih dana mu general Blažo Đukanović iz Crne Gore piše da je situacija "vrlo teška", a odziv na opštu mobilizaciju "dosta slab".[39][86] Istovremeno, u Srbiji se provodi mobilizacija vojnih obveznika za borbu protiv partizana:
Razbijeni i obezglavljeni partizani, bežeći ispred jakih naših snaga koje ih gone, probijaju se ka Sandžaku i Zapadnoj Srbiji, u nameri da se tamo prikupe i dignu narod na prevremeni ustanak. Obzirom na ovo stanje Vrhovna Komanda je 16 ov. meseca naredila mobilizaciju jednog dela obveznika Drugog Ravnogorskog Korpusa s oružjem i pokret u pravcu Nove Varoši u cilju sprečavanja upada komunista u Zapadnu Srbiju.[39]
– NAREDBA KOMANDANTA 2. RAVNOGORSKOG KORPUSA OD 20. APRILA 1943. KOMANDANTIMA BRIGADA ZA MOBILIZACIJU RADI ODLASKA U BORBU PROTIV JEDINICA NOVJ
Da bi obezbedio povlačenje Vrhovne komande u Srbiju, Mihailović je ubrzo po dolasku u Zaostro uputio naređenje Dragutinu Keseroviću, komandantu Rasinskog korpusa, da izvrši mobilizaciju na svom terenu i krene prema Limu, njemu u susret. 1. maja, kada je primio izveštaj da su Đurišićeve trupe 30. aprila kod Šahovića dokrajčene i da snage NOVJ nadiru prema Limu, Mihailović hitno upućuje poziv u pomoć i komandantu Drugog ravnogorskog korpusa Predragu Rakoviću.[87]
7. maja uveče Mihailović je sa svojim štabom pošao ka Srbiji[88], a ujutru 8. maja se susreo sa Keserovićem. U selu Zaton je Mihailović izvršio smotru Keserovićevih trupa. Sutra je naredio da posednu desnu obalu Lima, da partizani ne bi prešli u Srbiju. 9. maja javlja Ostojiću: "Ne brinite za mene" a Baćoviću: "Kriza prošla".[39] 10. maja Mihailović se u selu Požeginama sreo i sa Drugim ravnogorskim korpusom pod komandom Predraga Rakovića. I njima je naredio da posednu obalu Lima, radi zaustavljanja partizana. Međutim, dva bataljona Čačanske brigade su otkazala poslušnost:
Sa mojom brigadom, koja je u sastavu Rakovićevog korpusa, ovde sam stigao 10. maja. Odmah sam dobio naređenje da posednem i branim prelaz preko reke Lima, izrneđu sela Oluja i Rasova, s tim da moje levo krilo naslonim na Keserovićevo desno. Kada sam naredio pokret ka položaju, moj 3. i 4. bataljon i štabna četa otkazali su mi poslušnost. Neko je uzviknuo: "Nećemo bratoubilačku borbu!" Mnogi su ovo prihvatili, a komandir štabne čete nastavio je: "Preko Lima ima preko trideset hiljada dobro naoružanih partizana koji se bore protiv okupatora. I ĐurišIćevi četnici su bacili oružje i vratili se svojim kućama. A kuda sada mi da idemo i za koga da se borimo? Ja neću da se borim sa svojom braćom. Ko se slaže sa ovim neka pođe sa mnom kući." Ogromna većina krenula je za njim. Nisam bio u stanju da ih zaustavim...[87]
– Komandant Čačanske brigade poručnik Milorad Ristović, kasnije streljan zbog pobune
13. maja je general Mihailović naredio da se begunci razoružaju i zatvore ili poubijaju:
Dva cela bataljona i štabna četa čačanske brigade u broju od 123 naoružana četnika pobegli su kući. Sačekati ih u Dragačevu... razoružati ih i zadržati ih kod sebe u pritvoru... Ako na poziv mirnim putem ne predadnu oružje, pucati u meso.[39]
Operativna grupa NOVJ je nakon bitke na Neretvi krenula svim snagama preko Hercegovine da se probije u Crnu Goru, uništi četnike i Italijane, i zavlada terenom. Na tom prostoru bi se iscrpljeni borci odmorili, ranjenici lečili, a zatim bi nastavili prema Kosovu u južnu Srbiju.
Goneći četnike sve dublje u Crnu Goru, Vrhovni štab NOVJ se prebacio na planinu Durmitor. Nakon teškog poraza nanesenog Italijanima u pivskom Javorku, 1. maja Prva i Druga proleterska divizija krenule su u obuhvatno nastupanje radi likvidiranja italijansko-četničkog garnizona u Kolašinu. 14. maja komandant Ljevorečkog četničkog bataljona javlja majoru Đorđu Lašiću da su partizani zauzeli sva okolna mesta, a četnici su zbijeni u Kolašin sa Italijanima:
Gornja Morača pala je. Na Crkvinama kod Kolašina partizani su izbili... Lutovo je spremno da se priključi partizanima... Sve četničke snage sa italijansika 3 batalj. nalaze se u Kolašinu.[39]
Međutim, nakon što su partizani oslobodili veći deo Hercegovine i Crne Gore, nemačka komanda je odlučila da interveniše. 15. maja započela je operacija Schwarz prodorom 1. brdske divizije Vermahta u italijansku okupacionu zonu, u Crnu Goru.
Bitka na Neretvi je bila ne samo vojni, već i težak politički poraz četnika.
Nemačka komanda Jugoistoka zaključila je "Mihailović kao vojni komandant zatajio" i da snosi glavnu krivicu za neuspjehe u osovinskoj operaciji:
Dosadašnje borbe pokazuju da je Mihailović kao vojni komandant zatajio. Mihailović snosi glavnu krivnju za dosadašnje neuspjehe zbog nepravilne procjene vremena, prostora i zemljišta i zbog toga što nije iskoristio opće date mogućnosti.[76][89]
– Procjena situacije komande Jugoistoka za mart 1943. (1. april 1943.)
Svoj komentar o četničko-partizanskim borbama na Neretvi i u istočnoj Hercegovini dao je i general Paul Bader, njemački opunomoćeni komandant Srbije. U izvještaju o situaciji u okupiranoj Jugoslaviji za drugu polovinu marta 1943. godine, general Bader ističe:
Snage Draže Mihailovića nisu položile svoj prvi ozbiljni ispit. Tome su pridonijeli mnogi razlozi: nesposobnost, kukavičluk, nedostatak discipline kod komandanata, nedostatak čvrstog vođenja vojnika i konačno, ne od najmanje važnosti, precjenjivanje borbene snage vlastitih trupa s najviših komandnih mjesta.[90][91]
Zaključujući da su četnici zatajili, i da mogu promeniti stranu u slučaju savezničkog iskrcavanja, Nemci ubrzo preduzimaju akciju njihovog razoružanja i hapšenja.
Pored toga, četnici gube i bezrezervnu podršku Britanaca. Draža Mihailović, koji je do tada u savezničkim zemljama slovio za čuvenog borca protiv okupatora, naglo je izgubio prestiž, a istina o saradnji četnika sa silama osovine sve je više prodirala u međunarodnu javnost. S druge strane, partizani su nakon ovoga postali priznata saveznička ratujuća strana, a britanska vojna misija uskoro je stigla u Vrhovni štab NOVJ.
Nakon poraza na Neretvi general Mihailović je potisnut u Srbiju, a četnici su znatno oslabljeni na prostoru zapadno od Drine. Ovo je imalo značajne posljedice nekoliko mjeseci kasnije kada je kapitulirala Italija. Tada su partizanske snage bile jedine u prilici razoružati italijanske garnizone te uspostaviti logističke veze sa zapadnim saveznicima u Italiji. Partizani su time ne samo stekli dodatnu vojnu prevagu u odnosu na četnike, nego i postali dovoljno snažan politički faktor da na Teheranskoj konferenciji budu službeno priznati kao dio savezničke koalicije.
O učešću četnika u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi je bilo reči na beogradskom procesu 1946. godine četničkom vođi generalu Mihailoviću. Mihailović se branio da nije učestvovao u ofanzivi okupatora, nego je odredio svoje snage nezavisno od neprijateljskog plana.[74] Takođe se branio samovoljom potčinjenih.
- Pretsednik: Objasnite sudu kako su se to u Konjicu stekle četničke snage pod komandom Lukačevića, italijanske i nemačke snage.
- Optuženi: Tu su potpuno samovoljno i proizvoljno radili Lukačević i Ostojić.
- Pretsednik: Prema tome su Lukačević i Ostojić upotrebili svoje snage zajedno sa nemačkim snagama protiv narodnooslobodilačkih snaga u Četvrtoj ofanzivi.
- Optuženi: Izgleda da jesu.
- Pretsednik: Od koga su dobijali municiju?
- Optuženi: Od Italijana.[74]
U završnoj reči je ponovio: "U Četvrtoj ofanzivi nisam imao nikakve veze sa okupatorom."[92] Uprkos Mihailovićevoj odbrani, sudsko veće je utvrdilo drukčije činjenično stanje:
Utvrđeno je da je Mihailović rukovodio lično, i preko Ostojića i drugih komandanata, a preko Ostojića naročito operacijama četničkih snaga u kojima su od januara do polovine aprila 1943. zajedno sa Nemcima, Italijanima i ustašama učestvovale u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske i pomagale okupatoru da ponovo okupira od Narodnooslobodilačke vojske oslobođenu teritoriju.[93]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
1969. godine snimljen je film Bitka na Neretvi koji opisuje ove događaje. Film je snimljen u međunarodnoj koprodukciji sa Italijom i Zapadnom Njemačkom i smatra se jednim od najboljih filmova snimljenih u Jugoslaviji, a bio je možda i najskuplji: procjene o njegovom budžetu kreću se od najmanje 4,5 pa čak i do 12 milijuna $ (prilagođeno po inflaciji, to bi danas bio ekvivalent od 70 milijuna $).[94]
Jedan od originalnih postera za englesku verziju filma Bitka na Neretvi napravio je Pablo Picasso.
- NERETVA - zbornik, knjiga 1, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1965.
- NERETVA - zbornik, knjiga 2 Arhivirano 2022-10-20 na Wayback Machine-u, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1965.
- NERETVA - zbornik, knjiga 3 Arhivirano 2023-07-02 na Wayback Machine-u, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1965.
- Primorac, Rudolf (1986). OPERATIVNO-TAKTIČKA ISKUSTVA IZ PRVE POLOVINE NARODNOOSLOBODILAČKOG RATA. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. Arhivirano iz originala na datum 2023-05-26. Pristupljeno 2023-07-08.
- Tomasevich, Jozo (1979). ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945 (Stanford University Press 1975). Zagreb: Sveučilišna naklada Liber. Arhivirano iz originala na datum 2023-08-19. Pristupljeno 2023-07-08.
- Schraml, Franz (1962). KRIEGSSCHAUPLATZ KROATIEN. Neckargemünd: Kurt Vowinckel Verlag. Arhivirano iz originala na datum 2023-08-28. Pristupljeno 2023-07-08.
- Kumm, Otto (1978). VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen". Coburg: Munin-Verlag. Arhivirano iz originala na datum 2023-05-26. Pristupljeno 2023-07-08.
- Thomas Cassagrande: Die volksdeutsche SS-Division "Prinz Eugen": die Banater Schwaben und die Nazionalsocialistiscchen Kriegsverbrechen Arhivirano 2022-10-16 na Wayback Machine-u, Campus Verlag, Frankfurt am Mein 2003.
- Roland Kaltenegger: TOTENKOPF & EDELWEIß Arhivirano 2023-08-19 na Wayback Machine-u, Ares Verlag 2008.
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga II), Beograd 1999., str. 122.
- ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga II), Beograd 1999., str. 121.
- ↑ 3,0 3,1 https://www.znaci.org/00001/40_60.htm
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje NOVI PORAZ
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_48.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_36.htm
- ↑ Rudolf Primorac: OPERATIVNO-TAKTIČKA ISKUSTVA IZ PRVE POLOVINE NARODNOOSLOBODILAČKOG RATA (Treći deo)
- ↑ ZABELEŠKA GUVERNATORATA CRNE GORE IZ PRVE POLOVINE 1943. O ORGANIZACIJI I NAČINU VOĐENJA BORBE JEDINICA NOV I POJ
- ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje POGREŠNE PROCENE
- ↑ https://www.znaci.org/damjan/izvor.php?br=6864&vrsta=1[mrtav link]
- ↑ 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 IZVOD IZ KNJIGE PRIMLJENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 7—24. FEBRUARA 1943. GODINE
- ↑ Zbornik 4/10, dok. 219
- ↑ Zbornik 4/10, dok. 220
- ↑ https://www.znaci.org/damjan/izvor.php?br=6866&vrsta=1[mrtav link]
- ↑ Milovan Đilas: Zašto su streljani Tadići
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_40.htm
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 225
- ↑ 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 18,5 18,6 OSLOBODILAČKI RAT NARODA JUGOSLAVIJE (knjiga 1), Četvrti deo - OD PRVOG DO DRUGOG ZASEDANJA AVNOJ-a
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 343 (Izvještaj Zapovjedništva Šeste domobranske pješačke divizije od 18 februara 1943 god. o situaciji u Hercegovini)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 229 (Izvještaj Više komande oružanih snaga "Slovenija-Dalmacija" od 18 februara 1943 god. o borbama protiv jedinica NOV kod Prozora i u dolini Neretve)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 232 (Dnevni izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 18 februara 1943 god. o napadu jedinica NOV na Prozor i o borbama u dolini Neretve)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 233 (Izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 18 februara 1943 god. o upućivanju i pristizanju četnika za borbu protiv jedinica NOV)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 348
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 349
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 241 (Obavještenje njemačkog Štaba za vezu pri Višoj komandi oružanih snaga "Slovenija-Dalmacija" od 19 februara 1943 god. o bombardovanju položaja jedinica NOV sjeverno i zapadno od Mostara)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 246 (Obavještenje italijanske Vrhovne komande od 20 februara 1943 god.)
- ↑ Zbornik NOR 13/3, dok. 31 (Odobrenje Više komande oružanih snaga Slovenija - Dalmacija od 19. februara 1943. Komandi 6. armijskog korpusa za upotrebu četnika u borbama protiv jedinica NOV i POJ u dolini Neretve)
- ↑ Depeša Zaharija Ostojića Dobroslavu Jevđeviću od 20. februara 1943.
- ↑ https://www.znaci.org/damjan/izvor.php?br=6873&vrsta=1[mrtav link]
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 115
- ↑ Zbornik NOR II/8, dok. 60
- ↑ 32,0 32,1 Zbornik NOR 4/10, dok. 258 (Izvještaj Komande italijanske divizije "Murge" od 21 februara 1943 god. o koncentraciji jedinica NOV u dolini Neretve i napadu partizana na Jablanicu)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 250 (Dnevni izvještaj italijanskog oficira za vezu pri Komandi njemačkih trupa u Hrvatskoj od 20. februara 1943. godine)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 247 (Dnevni izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 20 februara 1943. o borbama protiv jedinica NOV u dolini Neretve)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 248 (Izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 20. februara 1943. o napadu jedinica NOV na Ramu, Jablanicu, Konjic i Bradinu)
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša Štaba Draže Mihailovića u vremenu od 7. do 24. februara 1943. godine
- ↑ Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. br. 48, str. 242—243.
- ↑ 38,0 38,1 Zbornik NOR 4/10, dok. 257 (DNEVNI IZVJEŠTAJ KOMANDE ITALIJANSKOG ŠESTOG ARMIJSKOG KORPUSA OD 21. FEBRUARA 1943. O BORBAMA PROTIV JEDINICA NOV U HERCEGOVINI)
- ↑ 39,00 39,01 39,02 39,03 39,04 39,05 39,06 39,07 39,08 39,09 39,10 39,11 39,12 39,13 39,14 39,15 39,16 39,17 39,18 ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 2
- ↑ 40,00 40,01 40,02 40,03 40,04 40,05 40,06 40,07 40,08 40,09 40,10 IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 20. FEBRUARA DO 6. MARTA 1943.
- ↑ 41,0 41,1 Zbornik NOR 4/10, str. 252-254
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 261 (OBAVJEŠTENJE VIŠE KOMANDE ORUŽANIH SNAGA »SLOVENIJA-DALMACIJA« OD 22 FEBRUARA 1943 GOD. 0 NAPADU JEDINICA NOV NA JABLANICU)
- ↑ https://www.znaci.org/damjan/izvor.php?br=6883&vrsta=1[mrtav link]
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 267 (Prijedlog Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 22 februara 1943 god. o zaustavljanju njemačkih i ustaškodomobranskih jedinica na prostoriji Konjic-Rama-Prozor)
- ↑ Zbornik NOR 13/3, dok 34. (Izveštaj Više komande oružanih snaga Slovenija - Dalmacija od 24. februara 1943. Vrhovnoj komandi o neophodnosti hitnog usaglašavanja stavova sa nemačkim komandama u vezi upotrebe četnika u operacijama Vajs)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 284
- ↑ Zbornik NOR 13/3, dok 35. (Izveštaj Više komande oružanih snaga Slovenija - Dalmacija od 24. februara 1943. Vrhovnoj komandi o preduzetim merama da se nemačkim jedinicama onemogući ulazak u Mostar i o neophodnosti da se u borbama protiv jedinica NOVJ upotrebe četničke formacije)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 291
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 277
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 278
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_46.htm IZVEŠTAJ KOMANDANTA KONJIČKE GRUPE OD 23. FEBRUARA 1943. KOMANDANTU ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA O SADEJSTVU SA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U BORBAMA KOD KONJICA
- ↑ Zbornik 4/10, dok. 145 (Izveštaj Štaba 7. divizije NOVJ od 24. februara)
- ↑ 53,0 53,1 Zbornik 4/10, dok. 144
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 295 (Izvještaj Više komande oružanih snaga "Slovenija-Dalmacija" od 26 februara 1943 god. o situaciji na sektoru Šestog armijskog korpusa)
- ↑ Zbornik 4/10, dok. 166
- ↑ 56,00 56,01 56,02 56,03 56,04 56,05 56,06 56,07 56,08 56,09 56,10 56,11 56,12 56,13 56,14 56,15 56,16 IZVOD IZ KNJIGE PRIMLJENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 26. FEBRUARA DO 14. MARTA 1943. GODINE
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša Štaba Draže Mihailovića u vremenu od 26. februara do 14. marta 1943. godine, Zbornik dokumenataka i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 85
- ↑ 58,0 58,1 58,2 58,3 „Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta”. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-03. Pristupljeno 2013-01-25.
- ↑ 59,0 59,1 59,2 Zbornik NOR 13/3, dok. 36 i 38.
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 256 (Dnevni izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 21. februara 1943 god. o borbama protiv jedinica NOV u Hercegovini)
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 286
- ↑ ZAPOVEST KOMANDANTA SREDNJE KOLONE OD 26. FEBRUARA 1943. KOMANDANTIMA NEVESINJSKE I KOMBINOVANE BRIGADE ZA NAPAD NA JEDINICE 2. PROLETERSKE DIVIZIJE KOD DREŽNICE
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 297
- ↑ Zbornik NOR 4/10, dok. 300 (Dnevni izvještaj Komande italijanskog Šestog armijskog korpusa od 27 februara 1943 god. o borbama protiv jedinica NOV u dolini Neretve)
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_56.htm NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 28. FEBRUARA 1943. KOMANDANTU ZETSKOG ČETNIČKOG ODREDA
- ↑ Zbornik NOR 14/2, dok. 57 (Naređenje komandanta Istaknutog dela Štaba Draže Mihailovića od 28. februara 1943. vojvodi Dobrosavu Jevđeviću da se sporazume sa italijanskim i nemačkim okupatorima o podeli operacijskih zona između njih i četnika za borbu protiv jedinica NOVJ u dolini Neretve)
- ↑ NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 3. MARTA 1943. IZASLANIKU VRHOVNE KOMANDE ZA PREGRUPISAVANJE ČETNIČKIH JEDINICA U DOLINI NERETVE
- ↑ Tomasevich 1975: str. 244–245
- ↑ Ljubo Vučković: DALMATINSKI PROLETERI, NA NERETVI, str. 71-72
- ↑ IZVEŠTAJ KOMANDANTA KONJIČKE GRUPE OD 5. MARTA 1943. KOMANDANTU ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA O BORBENOM RASPOREDU ČETNIKA I NEMACA NA SEKTORU KONJIC—JABLANICA
- ↑ Zbornik NOR 2/8, dok. 135 (Obaveštenje vrhovnog komandanta NOV i POJ druga Tita od 6 marta 1943 god. Glavnom štabu NOV i PO Hrvatske o žestokim borbama protiv neprijateljske grupacije kod Gornjeg Vakufa)
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_78.htm OBAVEŠTENJE KOMANDANTA KONJIČKE GRUPE OD 7. MARTA 1943. KOMANDANTIMA KOLONA O FORSIRANJU NERETVE KOD JABLANICE OD STRANE NOVJ
- ↑ IZVEŠTAJ KOMANDANTA KONJIČKE GRUPE OD 9. MARTA 1943. KOMANDANTU ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA O FORSIRANJU NERETVE KOD JABLANICE OD STRANE NOVJ I RAZBIJANJU 1. I 2. DURMITORSKE BRIGADE
- ↑ 74,0 74,1 74,2 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
- ↑ „Bogdan Jakovčević: Vidio sam kako je poginuo Sava Kovačević”. Arhivirano iz originala na datum 2013-09-28. Pristupljeno 2014-06-13.
- ↑ 76,0 76,1 Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje BITKA NA NERETVI I NJENE POSLJEDICE
- ↑ NARA, T314, Roll 554, frame no. 000637.
(njem. "Ganz besonders ist dabei zu erklären, daß das zeitweise und örtliche Nebeneinanderkämpfen mit Cetniks gegen die Kommunisten ein notwendiges Übel war und in Kauf genommen werden mußte, weil der Kampf gegen beide Teile zugleich keinen Teil vernichtet haben würde. Es muß jedem deutschen Soldaten die feste Überzeugung eingeimpft werden, daß auch diese Cetniks nie unsere Freunde waren und daß sie auch ihrerseits nur notgedrungen neben uns gekämpft haben. Ihr Ziel ist und bleibt unsere Vernichtung zu einem geeigneten Zeitpunkt und die Errichtung eines von den Achsenfeinden beschützten Großserbien. Deshalb sind sie zu vernichten.") - ↑ 78,0 78,1 78,2 78,3 78,4 78,5 78,6 78,7 Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje IZGUBLJENA BITKA
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_94.htm IZVEŠTAJ MAJORA BORIVOJA RADULOVIĆA OD 18. MARTA 1943. KOMANDANTU ISTAKNUTOG DELA VRHOVNE KOMANDE O RASULU, BEŽANJU I PLJAČKI ČETNIČKIH JEDINICA NA PODRUČJU NEVESINJA
- ↑ Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 91, str. 475.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_96.htm NAREĐENJE DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 19. MARTA 1943. KOMANDANTU ZETSKOG ČETNIČKOG ODREDA I KOMANDANTU OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE ZA NAPAD NA JEDINICE 3. NOU DIVIZIJE NA PRAVCU PRIDVORCI — KLJUNI — LUKA
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_100.htm NAREĐENJE KOMANDE OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE OD 24. MARTA 1943. KOMANDANTU BILEĆKE BRIGADE O NAČINU DEJSTVA BRIGADE U POZADINI JEDINICA NOVJ I EVENTUALNOJ EVAKUACIJI JEDINICA PRAVCEM TREBINJE — BILEĆA
- ↑ AVII, Ca, k. 18, reg. br. 4/6 (VK-X-23).
- ↑ Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 113, str. 564.
- ↑ NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 7. APRILA 1943. VOJISLAVU LUKAČEVICU ZA ANGAŽOVANJE ITALIJANSKIH JEDINICA RADI ODBRANE NA LINIJI BIOKOVI — CRNI VRH — BROD
- ↑ PISMO GENERALA BLAŽA ĐUKANOVIĆA OD APRILA 1943. DRAŽI MIHAILOVICU O STANJU U ČETNIČKIM JEDINICAMA U CRNOJ GORI
- ↑ 87,0 87,1 https://www.znaci.org/00001/11_36.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/11_35.htm
- ↑ Nacionalni arhiv Vašington, NAW, T78, Roll 332, frame 6290063. (njem. "Die bisherigen Kämpfe zeigen, daß Mihailovic als militärischer Führer versagte. Die gegebenen Möglichkeiten infolge Unkenntnis von Zeitbedarf, Raum und Gelände nicht erkennend, trägt er die Hauptschuld an den bisherigen Mißerfolgen.")
- ↑ Nacionalni arhiv Vašington, mikrofilm br. T-315, rola 64, snimak 556.
- ↑ BITKA NA NERETVI I NJENE POSLJEDICE
- ↑ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Završna reč optuženog Dragoljuba Mihailovića
- ↑ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
- ↑ „Bitka na Neretvi je naša!”. Politika. 8. ožujka 2013. Arhivirano iz originala na datum 2015-12-11. Pristupljeno 12. svibnja 2013.
- Operacija Weiss
- Bihaćka republika
- Martovski pregovori 1943.
- Napad NOVJ na Prozor februara 1943.
- Napad NOVJ na Konjic februara 1943.
- Pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče
- Bitka na Neretvi - kratak pregled
- Bitka na Neretvi (hronologija i dokumenti)
- Četničko rasulo na Neretvi Arhivirano 2013-07-13 na Wayback Machine-u
 |  | ||
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
- Bitka na Neretvi
- NOB u 1943.
- Bitke Drugog svjetskog rata na jugoslavenskom ratištu
- Hercegovina u Narodnooslobodilačkoj borbi
- Zajedničke borbe JVUO i Italijana
- Borbe između NOVJ i Italijana
- Borbe između NOVJ i JVUO
- Zajedničke borbe JVUO i Nemaca
- Borbe između NOVJ i Nemaca
- Borbe između NOVJ i snaga NDH
- Osovinske operacije u Jugoslaviji
- Operacije NOVJ