Династија Западни Сја
 | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| АНТИКА | |||||||
| Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е. | |||||||
| Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е. | |||||||
| Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е. | |||||||
| Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е. | |||||||
| Западни Џоу | |||||||
| Источни Џоу | |||||||
| Пролеће и Јесен | |||||||
| Зараћене државе | |||||||
| ЦАРСТВО | |||||||
| Династија Ћин 221–206 п. н. е. | |||||||
| Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е. | |||||||
| Западни Хан | |||||||
| Династија Син | |||||||
| Источни Хан | |||||||
| Три краљевства 220–280 | |||||||
| Веј, Шу и Ву | |||||||
| Династија Ђин 265–420 | |||||||
| Западни Ђин | |||||||
| Источни Ђин | Шеснаест краљевстава | ||||||
| Јужне и Сјеверне династије 420–589 | |||||||
| Династија Суеј 581–618 | |||||||
| Династија Танг 618–907 | |||||||
| (Друга Џоу династија 690–705) | |||||||
| Пет династија и десет краљевстава 907–960 |
Династија Љао 907–1125 | ||||||
| Династија Сунг 960–1279 |
|||||||
| Северни Сунг | Западни Сја | ||||||
| Јужни Сунг | Ђин | ||||||
| Династија Јуан 1271–1368 | |||||||
| Династија Минг 1368–1644 | |||||||
| Династија Ћинг 1644–1911 | |||||||
| САВРЕМЕНО ДОБА | |||||||
| Република Кина 1912–1949 | |||||||
| Народна Република Кина 1949–садашњост |
Република Кина (Тајван) 1949–садашњост | ||||||
Династија Западни Сја (кинески=西) или Тангутско Царство, међу Тангутима и Тибетанцима познато као Минyак.[1] је била држава која је постојала од 1038. до 1227. на подручју северозападне Кине, односно данашњих провинција Нингсја, Гансу, источни Ћингхај, северни Шенси, североисточни Синкјанг, југозападне Унутрашње Монголије и јужне Спољне Монголије, при чему је имала површину од око 800.000 квадратних километара.[2][3][4] Позната је по томе што су је на изузетно бруталан начин уништили Монголи при чему су разорени сви њени градови и спаљени сви текстови. Због тога је њено оснивање и постојање дуго времена било предмет историјских контроверзи све док у модерно доба то није потврђено археолошким и другим истраживањима.
Због свог положаја на трговачким рутама између северне Кине и средње Азије - тзв. Хеси коридору - Западна Сја је била у прилици уживати културне благодети својих суседа, те је имала значајна достигнућа на пољу књижевности, уметности, музике и архитектуре.[5] Успешан отпор супарничким државама и династијама као што су Љао, Сунг и Ђин је постигнут успешном војном организацијом али и иновацијама међу којима се понекад спомиње и ватрено оружје.[6]
Династија Западни Сја
[уреди | уреди извор]Кинески: 西夏 (Xī Xià)
На власти од 1038. до 1227. године.
| Постхумно име | Храмовно име | Лично име | Владарско име | Владавина |
|---|---|---|---|---|
| Конвенција за навођење: храмовно име. | ||||
| Цар Ву-лије 武烈皇帝 (Wǔliè huángdì) |
Ђинг-цунг 景宗 (Jǐngzōng) |
Ли Јуен-хао 李元昊 (Lǐ Yuánhào)1 |
Сјен-дао (显道) Каи-јин (开运) Гуанг-пинг (广平) Да-ћинг (大庆) Тијен-шоу-ли-фа-јен-цуо (天授礼法延祚) |
1032-1034 1034 1035-1036 1036-1038 1038-1048 |
| Цар Џао-јинг 昭英皇帝 (Zhāoyīng huángdì) |
Ји-цунг 毅宗 (Yìzōng) |
Ли Лијанг-цуо 李谅祚 (Lǐ Liàngzuò) |
Јен-с’-нинг-гуо (延嗣宁国) Тијен-јоу-чуи-шенг (天祐垂圣) Фу-шенг-ченг-дао (福圣承道) Дуо-ду (奲都) Гунг-хуа (拱化) |
1048-1049 1050-1052 1053-1056 1056-1062 1063-1067 |
| Цар Канг-ђинг 康靖皇帝 (Kāngjìng huángdì) |
Хуи-цунг 惠宗 (Huìzōng) |
Ли Бинг-чанг 李秉常 (Lǐ Bǐngcháng) |
Ћијен-дао (乾道) Тијен-ц’-ли-шенг-гуо-ћинг (天赐礼盛国庆) Да-ан (大安) Тијен-ан-ли-динг (天安礼定) |
1067-1069 1070-1074 1075-1085 1085-1086 |
| Цар Шенг-вен 圣文皇帝 (Shèngwén huángdì) |
Чунг-цунг 崇宗 (Chóngzōng) |
Ли Ћијен-шун 李乾顺 (Lǐ Qiánshùn) |
Тијен-ји-џ’-пинг (天仪治平) Тијен-јоу-мин-ан (天祐民安) Јунг-ан (永安) Џен-гуан (贞观) Јунг-нинг (雍宁) Јуен-д’ (元德) Џенг-д’ (正德) Да-д’ (大德) |
1086-1089 1090-1097 1098-1100 1101-1113 1114-1118 1119-1127 1127-1134 1135-1139 |
| Цар Шенг-д’ 圣德皇帝 (Shèngdé huángdì) |
Жен-цунг 仁宗 (Rénzōng) |
Ли Жен-сјао 李仁孝 (Lǐ Rénxiào) |
Да-ћинг (大庆) Жен-ћинг (人庆) Тијен-шенг (天盛) Ћијен-јоу (乾祐) |
1139-1143 1144-1148 1149-1170 1170-1193 |
| Цар Џао-ђијен 昭简皇帝 (Zhāojiǎn huángdì) |
Хуан-цунг 桓宗 (Huánzōng) |
Ли Чун-јоу 李纯佑 (Lǐ Chúnyòu) |
Тијен-ћинг (天庆) | 1193-1206 |
| Цар Ђинг-ву 景武皇帝 (Jǐngwǔ huángdì) |
Сјанг-цунг 襄宗 (Xiāngzōng) |
Ли Ан-ћијен 李安全 (Lǐ Ānquán) |
Ћинг-тијен (庆天) Хуанг-ђијен (皇建) |
1206-1209 1210-1211 |
| Цар Јинг-вен 英文皇帝 (Yīngwén huángdì) |
Шен-цунг 神宗 (Shénzōng) |
Ли Цун-сји 李遵顼 (Lǐ Zūnxū) |
Гуанг-динг (光定) | 1211-1223 |
| Цар Сјинг-д’ 兴德皇帝 (Xìngdé huángdì) |
Сјен-цунг 献宗 (Xiànzōng) |
Ли Д’-ванг 李德旺 (Lǐ Déwàng) |
Ћијен-динг (乾定) | 1223-1226 |
| Цар Шун-ву 顺武皇帝 (Shùnwǔ huángdì) |
нема | Ли Сјен 李睍 (Lǐ Xiàn) |
Бао-ји (宝义) | 1226-1227 |
| 1. Ли Јуен-хао је 1032. године наследио племићку титулу од свог оца, а тек 1038. године је постао суверен владар, самосталан од династије Сунг. | ||||
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Stein 1972, стр. 70–71
- ^ Wang, Tianshun [王天顺] (1993). Xixia zhan shi [The Battle History of Western Xia] 西夏战史. Yinchuan [银川], Ningxia ren min chu ban she [Ningxia People's Press] 宁夏人民出版社.
- ^ Bian, Ren [边人] (2005). Xixia: xiao shi zai li shi ji yi zhong de guo du [Western Xia: the kingdom lost in historical memories] 西夏: 消逝在历史记忆中的国度. Beijing [北京], Wai wen chu ban she [Foreign Language Press] 外文出版社.
- ^ Li, Fanwen [李范文] (2005). Xixia tong shi [Comprehensive History of Western Xia] 西夏通史. Beijing [北京] and Yinchuan [银川], Ren min chu ban she [People's Press] 人民出版社; Ningxia ren min chu ban she [Ningxia People's Press] 宁夏人民出版社.
- ^ Zhao, Yanlong [赵彦龙] (2005). "Qian tan xi xia gong wen wen feng yu gong wen zai ti [A brief discussion on the writing style in official documents and documental carrier] 浅谈西夏公文文风与公文载体." Xibei min zu yan jiu [Northwest Nationalities Research] 西北民族研究 45(2): 78-84.
- ^ Qin, Wenzhong [秦文忠], Zhou Haitao [周海涛] and Qin Ling [秦岭] (1998). "Xixia jun shi ti yu yu ke xue ji shu [The military sports, science and technology of West Xia] 西夏军事体育与科学技术." Ningxia da xue xue bao [Journal of Ningxia University] 宁夏大学学报 79 (2): 48-50.
Литература
[уреди | уреди извор]- Dorje, Gyurme (1999). Footprint Tibet Handbook with Bhutan. 2nd Edition. Footprint Handbooks, Bath, England. ISBN 978-1-900949-33-0.
- Leffman, David (2005). The Rough Guide to China (4th изд.). New York, London, Delhi: Rough Guides. ISBN 978-1-84353-479-2.
- Kwanten, Luc. "Chingis Kan's Conquest of Tibet, Myth or Reality". Journal of Asian History 8.1 (1974): 17–23.
- Ferenczy, Mary: "The Formation of Tangut Statehood as Seen by Chinese Historiographers". In: Louis Ligeti (editor): Tibetan and Buddhist Studies Commemorating the 200th Anniversary of the Birth of Alexander Csoma de Körös. Vol. 1, Akadémiai Kiadó, Budapest. 1984. ISBN 978-963-05-3902-9. стр. 241–249.
- Stein, Rolf Alfred (1972). Tibetan Civilization. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0901-9.
