Пређи на садржај

Марсело Ребело де Соза

С Википедије, слободне енциклопедије
Марсело Ребело де Соза
Лични подаци
Пуно имеМарсело Нуно Дуарте Ребело де Соза
Датум рођења(1948-12-12)12. децембар 1948. (75 год.)
Место рођењаЛисабон, Португалија
ПребивалиштеПалата Белем;
ДржављанствоПортугалска Република
ОбразовањеУниверзитет у Лисабону
Породица
СупружникАна Кристина Мота Веига (1972-1980) (живе одвојено)
ПартнерРита Амрал Кабрал (1980- )
Деца2
РодитељиБалтазар Ребелу ди Соза
Политичка каријера
Политичка
странка		Социјалдемократска партија (1975-2015); независни политичар (2015- )
Државни секретар за кабинет премијера Португалске Републике
4. септембар 1981 — 13. јун 1982.
ПремијерФранциско Пинто Балсемао
ПретходникЖозе Луис да Круз Виласа
НаследникЛеонор Белеза
Министар за парламентарне послове Португалске Републике
12. јун 1982 — 9. јун 1983.
ПремијерФранциско Пинто Балсемао
ПретходникФернандо Амарал
НаследникАнтонио де Алмеида Сантос
Лидер опозиције Португалске Републике
29. март 1996 — 1. мај 1999.
ПремијерАнтонио Гутерес
ПретходникФернандо Ногеира
НаследникЖозе Мануел Барозо
29. март 1996 — 1. мај 1999.
ПретходникФернандо Ногеира
НаследникЖозе Мануел Барозо
9. март 2016 — тренутно.
ПремијерАнтонио Кошта
ПретходникАнибал Кавако Силва

Марсело Нуно Дуарте Ребело де Соза (рођен 12. децембра 1948) је португалски политичар, академик и новинар који је од 20. марта 2016. 20. и актуелни председник Португалије.[1] Бивши члан Социјалдемократске партије, Ребелу ди Соза, обављао је дужности министра у влади, парламентарца у Скупштини Португалске Републике, правног научника, новинара, политичког аналитичара, професора права и стручњака за радно право, чиме је стекао признање широм земље пре свог избора за председника.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Лисабону као најстарији је син Балтазара Ребелу де Созе (1921–2001) и његове супруге Марије дас Невес Фернандес Дуарте (1921–2003). Он је изјавио да је његова мајка имала јеврејско порекло.[2] Име је добио по свом куму Марселу Каитаноу, последњем премијеру режима Естадо Ново .

Ребелу ди Соза је професор и публициста специјализован за уставно право и управно право, докторирао је на Лисабонском универзитету, где је и предавао право .[3]

Партијска политика и медијска каријера

[уреди | уреди извор]

Ребелу ди Соза је каријеру започео током Естадо Ново-а као адвокат, а касније и као новинар . Придружио се Народној демократској странци и постао посланик у Скупштини Републике . За то време помагао је у изради устава Португала 1976.[4] Касније се придружио бившем министру и премијеру Франциску Пинту Балсемаоу . Заједно са њим био је суоснивач, директор и администратор листа Експресо, чији је власник Пинто Балсемао. Он је такође био оснивач о СЕДЕС-а и оснивач и председник управе Савета дневних новина, Семанарио. Започео је каријеру као политички аналитичар и коментатор на ТСФ радију са својом емесијом, Испити, у којој је главним политичким играчима давао оцене (од 0 до 20).

Године 1989. кандидовао се за начелника општинске Коморе Лисабона (градоначелник Лисабона), али је изгубио од Жоржеа Сампаја, иако је освојио место градског одборника. У тој кампањи уронио је у воде реке Тахо да би доказао да није загађена упркос тврдњама о супротном.

Председник СДП-а, 1996–1999

[уреди | уреди извор]

Ребелу ди Соза је био лидер Социјалдемократске партије од 31. марта 1996. до 27. маја 1999. (неколико недеља пре свог избора за лидера странке, изјавио је да неће бити кандидат за лидерство, „чак ни ако би Христ сишао на Земљу “). С Народном странком је 1998. створио коалицију десног центра, Демократски савез . Постао је потпредседник Европске народне партије – европских демократа. Коалиција није пријала великом броју чланова његове сопствене странке, због улоге коју је лидер Народне странке Пауло Портас имао у рушењу владе Кавака Силве, док је био директор недељника O Independente.

Ребелу ди Соза је поднео оставку након што је Портас у ТВ интервјуу описао приватни разговор који је имао у вези с тим питањем. Портас је тврдио да је Марселу, као анонимни извор O Independente-а, детаљно описао вечеру на којој није био присутан, све до менија (који је укључивао вичисоасе, хладну супу); када је Пауло Портас касније одустао од одлуке коалиције успостављене између њихових странака - која је донета пре те вечере - израз "вичисоасе" постао је референца на ту "освету која сервирана хладна". Због ових и других недоследности, Мануел Марија Кариљо га је назвао политичким желатином. Говор, у којем је осудио португалску навику да очекује Месију и Дом Себастијана, није био добро прихваћен. Неуспех коалиције довео је до његове јавне и телевизијске пропасти.

Нова вођства

[уреди | уреди извор]

На следећим локалним изборима постао је и председник Скупштине општине Каскаис и председник Скупштине општине Селорико де Басто .

Имао је недељни програм политичке анализе сваке недеље на јавној ТВ станици РТП, након што је претходно имао сличан програм на приватној ТВ станици ТВИ, где је представљен као "најпаметнији и најуверљивији политички аналитичар тренутног времена". Његови коментари покривали су све, од политике до спорта, укључујући и његове познате презентације и коментаре на најновије објављене књиге, а понекад су и били контроверзни, а неки од њих су се сматрали личним и политичким нападима.

У својој анализи, још увек на ТВИ-ју, често је нападао Педра Сантана Лопеза, оптужујући га да је "трубадур, ћудљив и уљудан" и да "нема профил да буде председник републике. Тај анимозитет остао је све док Сантана Лопез није постао премијер, а посебан коментар његовог учинка завршио је изјавом да је "гори од најгорег Гутереса " и да "чини да Гутерес изгледа боље и гура га у Белем", што доводи до одговор портпаролке владе Сантана Лопеза, Руи Гомез да Силве, која га је оптужила за "ненамерну кризу". Председник мреже Мигуел Паис до Амарал тражио је на приватној вечери да Марселу буде умеренији у својим нападима, што је Марселу схватио као облик цензуре, што је довело до његовог изласка из програма и одласка са овог канала. Након те епизоде њега је ангажовао РТП.

Делимично услед ових догађаја председник Жорже Сампајо распустио је Скупштину Републике, потез који је такође значио разрешење Владе у време када је имала стабилну коалициону већину и расписивање очекиваних избора, који су довели до пораза Сантане Лопеза и избор социјалистичке владе под Жозеом Сократесом.

Изабрани председник Марселу ди Соза одржао је победнички говор у изборној ноћи, 24. јануара 2016. године

Године 2010. напустио је РТП и вратио се на ТВИ да ради исти програм као и раније.

Он је постао члан Савета државе. Заклетву је положио пред председником Каваком Силвом 6. априла 2006.[5]

Био је водећа личност на страни рађања на референдуму о абортусу 2007. године. Чак је основао и веб страницу под називом „Assim Não“ ("Није тако"), која је објављена уз познати уводни видео.[6] Постао је толико познат да га је у Saturday Night Live-fashion-у пародирала позната хумористичка група Гато Федоренто.[7]

Председник Португалије, 2016 - данас

[уреди | уреди извор]

Дана 24. јануара 2016. Ребелу ди Соза изабран је за председника Португалије у првом кругу гласања. Био је независан кандидат фокусиран на умереност и међустраначки консензус.[8] Током своје предизборне кампање обећао је да ће поправити политичке поделе и тешкоће наплате помоћи Португалије од 2011. до 2014. године. За разлику од свог претходника Анибала Кавака Силве, он никада раније није био на највишем положају у држави.[9]

Након историјског споразума са Португалском Републиком 2015. године, његово височанство Ага Кан IV званично је 11. јула 2018. године смештен у просторије у Улици Маркуса де Фронтеира у Лисабону - Палата Енрике де Мендонса - седиште исмаилијског имамата, и прогласио кабинет познат као "Диван исмаилијског имамата". Марселу Ребелу ди Соза такође је понудио португалско држављанство Ага Кану.

У марту 2020. године, Ребелу ди Соза затражио је од парламента да одобри ванредно стање како би се обуздала пандемија КОВИД-19; ово је први пут да је земља прогласила ванредно стање у целој земљи за 46 година своје демократске историје.[10]

Државне посете

[уреди | уреди извор]
Прва државна посета председника Португалије (Ватикан, март 2016)
Марселу Ребелу ди Соза, председник Португалије са Владимиром Путином, председником Русије, у Кремљу у Москви, 20. јуна 2018. године
Марселу Ребелу ди Соза са Доналдом Трампом, председником Сједињених Држава, у Белој кући у Вашингтону, 27. јуна 2018. године

Марселу Ребелу ди Соза као председник Португалије је посетио Ватикан, Шпанију, Мозамбик, Мароко, Бразил, Швајцарску, Кубу, Велику Британију и Северну Ирску, Грчку, Сједињене Америчке Државе и Анголу. Прва посета је била посета Ватикану и сусрет са папом Фрањом и државним секретаром кардиналом Пјетром Паролином .[11][12][13][14][15][16][17] 2019. године придружио се председнику Еммануелу Макрону на традиционалној војној паради поводом Дана Бастиље у Паризу, којом је те године одата почаст европској војној сарадњи и Европској иницијативи за интервенције.[18]

Здравље

[уреди | уреди извор]

Дана 28. децембра 2017. Марселу Ребелу ди Соза је примљен у болницу Кури Кабрал, у Лисабону, где је био подвргнут операцији пупчане киле.[19] Поступак је извео Едуардо Барозо,[20] ветеран хирург, који је такође стари пријатељ председника још од раног детињства. Након операције, Барозо је обавестио новинаре да је све прошло добро и да се за Марселово стање зна најмање шест година, такође поменувши да је операција у почетку требала да буде 4. јануара 2018. године. Међутим, ујутро 28. децембра, председник је осетио болове у трбуху, а преглед његовог службеног лекара Данијела Матоса открио је да је кила затворена и да је потребна хитна операција. Дана 29. децембра на службеној веб страници Председништва објављен је клинички извештај, у коме се обавештава да је Марселу ведрог духа и да се добро опоравља.[21] Марселу Ребелу ди Соза отпуштен је из болнице 31. децембра у 12:45, а просторије је напустио на сопственим стопалима, док су га поздравили и аплаудирали му болничко особље и други пацијенти. Похвалио је португалску Националну здравствену службу сматрајући је важним чиниоцем у освајању демократије.[22]

Марселу Ребелу ди Соза се 23. јуна 2018. године, осећао непријатно и скрхано након посете светилишту Бом Жесус до Монте у Браги, у дану када су температуре биле близу 40 °C. Превезен је у болницу где је, након више прегледа, откривено да је инцидент узроковао нагли пад крвног притиска заједно са акутним гастроентеритисом.[23] Касније истог дана отпуштен је из болнице и речено му је да се одмара неколико дана.[24]

Дана 8. марта 2020. Марселу Ребелу ду Соза суспендовао је све своје јавне дужности и вратио се у своју приватну кућу у Каскаису, ушавши у добровољни карантински период од 14 дана након што је откривено да је група студената из Фелгуеираса, која је посетила Палату Белем неколико дана пре, такође стављена у карантин након што је у њиховој школи откривен позитиван случај КОВИД-19.[25] Следећег дана је Марселу тестиран на вирус и вратио је негативан резултат; сам се појавио на балкону свог дома како би објавио резултат новинарима који су чекали испред.[26] Упркос карантину он није суспендовао своје функције и наставио је да ради од куће. Други тест на вирус направљен је 17. марта, такође је био негативан резултат.[27] Следећег дана се вратио у Палату Белем, али одржавао је друштвенеу праксу дистанцирања, спроводећи састанке Савета државе путем видеотелефонског система.[28] Марселу је у потпуности наставио свој јавни дневни ред 23. марта 2020. године, примивши министра финансија, Марија

Сентена, на састанак у Палати Белем.[29] Дана 7. априла 2020. Марселу Ребелу ди Соза открио је да је направио серолошки тест, који је вратио негативан резултат, па је закључио да у прошлости није био изложен вирусу.[30]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Дана 27. јула 1972. године Ребелу ди Соза се оженио Аном Кристином да Гама Каеиро да Мота Веига у жупи Сао Бенто до Мато у Евори. Невеста, рођена 4. јуна 1950. у жупи Сантос-о-Вељо у Лисабону, је ћерка Антониа да Мота Веиге и Марије Емилије да Гама Каеиро и бивша удовица Жоржеа Мануела Васала Сорс Лагрифа (7. мај 1948-2.фебруар 2005; унук мајке Мануела Антонија Васала е Силве). У наредним годинама, Соза и Мота Веига су добили двоје деце:

  • Нуњо да Мота Веига Ребелу ди Соза (рођ. Сао Себастиао да Педреира, Лисабон, 8. августа 1973) и
  • Софија да Мота Веига Ребелу ди Соза (рођ. Сао Себастиао да Педреира, Лисабон, 27. септембра 1976).

Пар се раздвојио 1980. године, али се нису никада развели. Соуза је као разлог за ово наводио своје чврсто опредељење ка римокатоличкој вери.[31] Почео је да се виђа са бившом студенткињо Ритом Амарал Кабрал у 1980-им, која је у то време била његов колега предавач на Правном факултету Универзитета у Лисабону . Настављају са повременим виђањима, али живе одвојено.[32]

Соза тврди да спава само четири до пет сати ноћу и да чита две књиге дневно. Навијач је сурфера на плажи Гуинхо у Каскаису, на португалској ривијери, и изјавио је да је љубитељ класичне музике, нарочито Ђузепеа Вердија.

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]

Национална одликовања

[уреди | уреди извор]

Председничке ознаке

[уреди | уреди извор]
  • веза= Велики мајстор Часног одликовања Португала (2016 - данас)

Лична одликовања

[уреди | уреди извор]
  • веза= Велики крст Ордена принца Хенрија (9. јун 2005) [33]
  • веза= Командант Ордена светог Јакова од Мача (9. јун 1994)

Страна одликовања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „President says Portugal must respect EU, avoid return to crisis”. 9. 3. 2016. Приступљено 25. 12. 2018 — преко www.reuters.com. 
  2. ^ Devemos reconhecer e acarinhar a nossa herança judaica, Diário de Notícias Архивирано 2020-03-07 на сајту Wayback Machine
  3. ^ Teaching staff, Faculty of Law, University of Lisbon Архивирано 2008-02-13 на сајту Wayback Machine
  4. ^ Vince Chadwick (January 24, 2016), Portugal elects Rebelo de Sousa as president Politico Europe.
  5. ^ „Presidente deu posse a novos membros do Conselho de Estado”. Presidência da República Portuguesa. Приступљено 3. 2. 2018. 
  6. ^ Vídeos Perdidos. „As razões do Assim Não (Marcelo Rebelo de Sousa)”. Приступљено 25. 12. 2018 — преко YouTube. 
  7. ^ RTP. „Assim Não (Marcelo Rebelo de Sousa)”. Приступљено 25. 12. 2018 — преко YouTube. 
  8. ^ Paul Ames (January 24, 2016), 5 takeaways from Portugal’s presidential election Politico Europe.
  9. ^ Axel Bugge (March 9, 2016), "President says Portugal must respect EU, avoid return to crisis" Reuters.
  10. ^ Victoria Waldersee, Catarina Demony and Sergio Goncalves (March 18, 2020), Portugal's president asks parliament to authorise state of emergency due to coronavirus Reuters.
  11. ^ „Vaticano: Marcelo Rebelo de Sousa em audiência com o Papa Francisco”. Agência Ecclesia (на језику: португалски). 17. 3. 2016. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2016. 
  12. ^ Ribeiro, Nuno (16. 3. 2016). „Marcelo inicia hoje visita oficial ao Vaticano e Espanha”. Público (на језику: португалски). Архивирано из оригинала 29. 6. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2016. 
  13. ^ „Marcelo chegou a Moçambique”. TVI (на језику: португалски). 3. 5. 2016. Архивирано из оригинала 6. 5. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2016. 
  14. ^ „Em Marrocos, a falar de energia, 'Brexit', Espanha e sanções”. Público (на језику: португалски). Lusa. 28. 6. 2016. Архивирано из оригинала 14. 10. 2016. г. Приступљено 29. 6. 2016. 
  15. ^ „Marcelo Rebelo de Sousa em visita oficial ao Brasil”. Rádio e Televisão de Portugal (на језику: португалски). Приступљено 20. 11. 2018. 
  16. ^ Lusa, Agência. „Em visita oficial a Londres, Marcelo Rebelo de Sousa encontra-se com financeiros e primeira-ministra”. Observador (на језику: португалски). Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 20. 11. 2018. 
  17. ^ „Portugal’s President Marcelo Rebelo de Sousa visits Greece | The Greek Observer”. The Greek Observer (на језику: енглески). 13. 3. 2018. Архивирано из оригинала 20. 06. 2019. г. Приступљено 20. 11. 2018. 
  18. ^ Bate Felix and Caroline Pailliez (July 14, 2019), European leaders join Macron for Bastille Day parade Reuters.
  19. ^ „Marcelo Rebelo de Sousa internado em Lisboa para ser operado de urgência”. www.dn.pt (на језику: португалски). Diário de Notícias. Приступљено 30. 12. 2017. 
  20. ^ „Marcelo operado por Eduardo Barroso”. www.sabado.pt (на језику: португалски). SÁBADO. Приступљено 30. 12. 2017. 
  21. ^ „Boletim Clínico do estado de saúde do Presidente da República”. www.presidencia.pt (на језику: португалски). Presidência da República. Приступљено 30. 12. 2017. 
  22. ^ „Marcelo Rebelo de Sousa já teve alta e foi aplaudido à saída”. www.dn.pt (на језику: португалски). Diário de Notícias. Приступљено 1. 1. 2018. 
  23. ^ „Marcelo sofre quebra de tensão e desmaia durante visita em Braga”. www.jn.pt (на језику: португалски). Jornal de Notícias. Приступљено 23. 6. 2018. 
  24. ^ „Nota da Presidência da República”. www.presidencia.pt (на језику: португалски). Presidência da República. Приступљено 23. 6. 2018. 
  25. ^ „Marcelo dá o exemplo e entra em quarentena”. www.jornaldenegocios.pt (на језику: португалски). Jornal de Negócios. Приступљено 10. 3. 2020. 
  26. ^ „Covid-19: Teste a Marcelo Rebelo de Sousa deu negativo”. www.sicnoticias.pt (на језику: португалски). SIC Notícias. Архивирано из оригинала 10. 03. 2020. г. Приступљено 10. 3. 2020. 
  27. ^ „Covid-19: segundo teste a Marcelo deu negativo”. www.tsf.pt (на језику: португалски). TSF. Приступљено 12. 4. 2020. 
  28. ^ „Marcelo regressa a Belém para assumir responsabilidades com o Governo”. www.publico.pt (на језику: португалски). PÚBLICO. Приступљено 12. 4. 2020. 
  29. ^ „Reunião em Belém. Centeno avalia com Marcelo consequências da pandemia covid-19”. www.rtp.pt (на језику: португалски). RTP. Приступљено 12. 4. 2020. 
  30. ^ „Covid-19: Presidente da República revela que fez teste sorológico e não está imunizado”. www.visao.pt (на језику: португалски). Visão. Приступљено 12. 4. 2020. 
  31. ^ Valente, Liliana. „Marcelo. O show do comentador acaba em Belém?”. Observador (на језику: португалски). Приступљено 5. 12. 2019. 
  32. ^ „Quem é a Mulher Que não quer ser primeira-dama?”. www.sabado.pt. Revista Sábado. Архивирано из оригинала 11. 03. 2016. г. Приступљено 12. 3. 2016. 
  33. ^ „Cidadãos Nacionais Agraciados com Ordens Portuguesas”. Página Oficial das Ordens Honoríficas Portuguesas. Приступљено 13. 7. 2016. 
  34. ^ „Página Oficial da Presidência da República Portuguesa”. www.presidencia.pt. Приступљено 18. 4. 2019. 
  35. ^ http://www.presidencia.pt/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  36. ^ „La reina Matilde de Bélgica, una burbuja Freixenet en su cena de gala en Portugal”. El Confidencial. 23. 10. 2018. Приступљено 25. 12. 2018. 
  37. ^ „Vabariigi President”. president.ee. Приступљено 18. 4. 2019. 
  38. ^ „CIDADÃOS NACIONAIS AGRACIADOS COM ORDENS ESTRANGEIRAS – Página Oficial das Ordens Honoríficas Portuguesas”. www.ordens.presidencia.pt (на језику: португалски). Приступљено 22. 2. 2018. 
  39. ^ „Le onorificenze della Repubblica Italiana”. www.quirinale.it. Приступљено 25. 12. 2018. 
  40. ^ „CIDADÃOS NACIONAIS AGRACIADOS COM ORDENS ESTRANGEIRAS – Página Oficial das Ordens Honoríficas Portuguesas”. www.ordens.presidencia.pt (на језику: португалски). Приступљено 27. 7. 2018. 
  41. ^ HM the King, Portuguese President Hold Tête-à-Tête Talks Архивирано на сајту Wayback Machine (8. април 2018) – website of Ministry of Culture and Communication of the Kingdom of Morocco
  42. ^ „ACUERDO por el que se otorga la Condecoración de la Orden Mexicana del Águila Azteca, en grado de Collar, al Excelentísimo Señor Marcelo Nuno Duarte Rebelo de Sousa, Presidente de la República Portuguesa.”. Diario Oficial de la Federación (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 20. 11. 2018. 
  43. ^ „Serbian and Portuguese presidents exchange decorations - English - on B92.net”. B92.net. Приступљено 25. 12. 2018. 
  44. ^ „Boletín Oficial del Estado” (PDF). Приступљено 18. 4. 2019. 
  45. ^ „Real Decreto 223/2018, de 13 de abril, por el que se concede el Collar de la Real y Distinguida Orden Española de Carlos III al Excelentísimo señor Marcelo Rebelo de Sousa, Presidente de la República Portuguesa”. Boletín Oficial del Estado (на језику: Spanish) (91): 38968. 14. 4. 2018. ISSN 0212-033X. Приступљено 16. 4. 2018. 
  46. ^ „CIDADÃOS NACIONAIS AGRACIADOS COM ORDENS ESTRANGEIRAS”. Página Oficial das Ordens Honoríficas Portuguesas. Приступљено 8. 1. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марсело_Ребело_де_Соза&oldid=28697694”