Пређи на садржај

Хармоника

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Хармоника (ТВ филм).
Хармоника
Хармоника марке Meinel & Herold
Хармоника дугметара

Хармоника је полифони и аерофонски музички инструмент са клавијатуром или округлим типкама. Музичар на хармоници (хармоникаш) рукама шири и скупља мех чија ваздушна струја пролази кроз вентиле. Ове вентиле контролишу хармоникашеви прсти притиском на дирке. Дирке су повезане на клапне које се подижу приликом притиска дирке које допуштају проток ваздуха. Тело хармонике се састоји из две дрвене кутије повезане мехом. Величина и маса хармонике варира у зависности од њеног типа, броја регистара и басова. Сам притисак на дирке се не користи као изражајно средство, нити се њиме контролише јачина звука, већ се за то користи искључиво пумпање меха. Разликују се три основне врсте хармоника: клавирска хармоника, хроматска са дугметима и дијатонска хармоника.

Сматра се да је прву хармонику конструисао Кристијан Фридрих Лудвиг Бушман 1822. у Берлину.[1] Хармонику је патентирао Сирил Демијан 1829. у Бечу.[2] Његова хармоника је имала тастере само на једној страни, док је друга служила само за развлачење. Хармоника је фолклорни инструмент популаран широм света (Француска, Италија, средња и источна Европа, Латинска Америка). Веома је присутна у традиционалној и новокомпонованој музици Србије. Хармоника се ређе користи као инструмент у популарној музици, али се користи и у класичној музици, нарочито од друге половине 20. века. Велики допринос развоју хармонике и литератури за хармонику дали су руски композитори.

Хармоника је широко распрострањена широм света због таласа имиграције из Европе у Америку и друге регионе. У неким земљама (на пример: Аргентина, Бразил,[3][4] Колумбија, Доминиканска Република, Мексико и Панама) се користи у популарној музици (на пример: танго у Аргентини, гаучо, форо и сертанехо у Бразилу, валенато у Колумбији, меренге у Доминиканској Републици и нортено у Мексику), док се у другим регионима (као што су Европа, Северна Америка и друге земље Јужне Америке) више користи за денс-поп и фолк музику и често се користи се у народној музици у Европи, Северној Америци и Јужној Америци.

У Европи и Северној Америци, неке популарне музичке групе такође користе инструмент. Поред тога, хармоника се користи у кејџун, зајдеко, џез музици и у соло и оркестарским извођењима класичне музике. Клавирска хармоника је званични градски инструмент Сан Франциска, Калифорнија.[5] Многи конзерваторијуми у Европи имају одељења за класичну хармонику. Најстарији назив за ову групу инструмената је хармоника, од грчког harmonikos, што значи „хармонијски, музички“. Данас су уобичајене изворне верзије имена хармоника. Ови називи се односе на врсту хармонике коју је патентирао Сирил Демијан, а која се односила на „аутоматски спрегнуте акорде на страни баса“.[6]

Конструкција

[уреди | уреди извор]
Свирање дијатонске хармонике

Хармонике имају много конфигурација и типова. Оно што је лако урадити са једном врстом хармонике може бити технички изазовно или немогуће са другом, а познавање једног распореда можда неће бити применљиво на други.

Најочигледнија разлика између хармоника је њихов распоред за десну руку. Клавирске хармонике користе музичку тастатуру у стилу клавира, док хармонике користе дугмад. Хармонике се даље разликују по коришћењу хроматске или дијатонске дугмади за десну руку.[7]

Хармонике могу бити или бисонорне, производећи различите тонове у зависности од смера кретања мехова, или унисонорне, производећи исту висину тона у оба смера. Клавирске хармонике су унисонорне. Хроматске хармонике такође имају тенденцију да буду унисонорне, док дијатоничне хармонике имају тенденцију да буду бисонорне, иако постоје значајни изузеци.[8][9]

Историја

[уреди | уреди извор]
Бисонорна дијатонска хармоника са осам типки (око 1830).

Верује се да је основни облик хармонике изумео Кристијан Фридрих Лудвиг Бушман 1822. године у Берлину[notes 1][10] иако је недавно откривен један инструмент за који се сматра да је направљен раније.[notes 2][11][12]

Најранија историја хармонике у Русији је слабо документована. Ипак, према руским истраживачима, најраније познате једноставне хармонике направили су у Тули, у Русији, Иван Сизов и Тимофеј Воронцов око 1830. године, након што су примили рану хармонику из Немачке.[13] До касних 1840-их, инструмент је већ био веома распрострањен;[14] заједно су фабрике двојице мајстора производиле 10.000 инструмената годишње. До 1866. године у Тули и суседним селима производило се преко 50.000 инструмената годишње, а до 1874. годишња производња је била преко 700.000.[15] До 1860-их, Новгородска, Вјатска и Саратовска губернија такође су имале значајну производњу хармоника. До 1880-их, списак је укључивао Орловску, Рјазанску, Московску, Тверску, Вологдску, Костромску, Нижње Новгородску и Симбирску губернију, а многа од ових места су створила сопствене варијанте инструмента.[16]

Хармоника је један од неколико европских изума раног 19. века који користе слободне трске покретане мехом. Инструмент под називом хармоника је први пут патентирао 1829. године Сирил Демијан, јерменског порекла, у Бечу.[notes 3] Демијанов инструмент је мало личио на модерне инструменте. Имао је само тастатуру за леву руку, док је десна рука једноставно управљала мехом. Једна кључна карактеристика за коју је Демијан тражио патент било је озвучење читавог акорда притиском на један тастер. Његов инструмент је такође могао да производи звук два различита акорда са истим кључем, по један за сваки правац меха (бисонорна акција). У то време у Бечу су већ дуги низ година биле доступне усне хармонике са Kanzellen (коморама), уз веће инструменте покретане ручним меховима. Аранжман дијатонских кључева је такође већ био у употреби на инструментима који се дувају устима. Демијанов патент је тако покривао пратећи инструмент: хармонику која се свирала левом руком, супротно од начина на који се свирају савремене хроматске ручне хармонике, довољно мале и лагане да их путници могу понети са собом и које су пратиле певање. Патент је такође описао инструменте са бас и високим тоновама, иако је Демијан преферирао инструмент само за бас због његове предности у цени и тежини.[notes 4]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Не постоји ниједан документ који би потврдио ово веровање. Кристијан Фридрих Лудвиг Бушман је тада имао 16 година; руком писани доказ за Ц.Ф. Бушмана и његовог оца постоје, али без икаквог обавештења. Прво помињање еолине било је у тексту из 1829.
  2. ^ Ово је хармоника у власништву Фредрика Дилнера из Шведске, на којој је угравирано (утиснуто) име Ф. Лохнер Нурнберг. Инструмент је добио Јоханес Дилнер 1830. године или раније.
  3. ^ Резиме и слике овог патента могу се наћи на www.ksanti.net/free-reed/history/demian.html (Version of 20 Okt 4 – 19 Jun 9 Using Way Back Machine to Display: The Classical Free-Reed, Inc.)
  4. ^ Немачки текст: „Mit den Dekel des Balges, läßt sich das ganze Instrument verdoppeln, so daß man dadurch die Accorde vermehrt, oder auch mit einzelne Töne spielen kann, in diesem Fall, muß ein zweyter Einsatz mit Federn, und auch eine 2te Claviatur dazu kommen, der Blasebalg bleibt in der Mitte, jede Hand dirigirt abwechselnd, entweder die Claves, oder den Balg. Durch eine obengenannte Verdoplung des Instruments oder durch Vermehrung der Accorde, würde niemand etwas verbessern, oder was neues liefern, weil nur die Bestandtheile dadurch vermehrt, das Instrument theurer und schwerer wird." Превод овог исечка: Поклопцем меха инструмент се може удвостручити, тако да се количина акорда или појединачних нота може повећати, или се могу озвучити појединачне ноте, у овом случају други део са опругама (слободне трске) и такође се мора додати друга тастатура, мехови су између ова два дела, обе руке притискају дирке и притискају и повлаче мехове истовремено или наизменично. Овим удвостручавањем или повећањем акорда унутар инструмента ништа ново се не измишља нити то унапређује неко други, јер се само повећава количина сличних делова и инструмент је тежи и скупљи. Немачки цео текст Архивирано 18 јул 2011 на сајту Wayback Machine

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Campacci, Claudio. Século Xix (на језику: португалском). Clube de Autores. стр. 14. Приступљено 15. 1. 2017. 
  2. ^ Dyremose, Jeanette & Lars, Det levende bælgspil (2003), pp. 133
  3. ^ „TOP FIVE - OS MAIORES SANFONEIROS DA MÚSICA SERTANEJA ATUAL”. Blognejo.com. 27. 8. 2008. Приступљено 22. 4. 2021. 
  4. ^ „Novo disco de Michel Teló junta sanfona, música sertaneja, eletrônica e ritmos dançantes”. Divirta-se – Tudo sobre entretenimento, cinema, shows, celebridades e promoções. 
  5. ^ „City Makes Accordion San Francisco's Official Instrument”. Associated Press. Associated Press. 24. 4. 1990. Приступљено 24. 12. 2015. 
  6. ^ Dyremose, Jeanette & Lars, Det levende bælgspil (2003), p.133
  7. ^ Nijhof, Jeroen. „Instruments”. Accordion Links. Архивирано из оригинала 2019-10-23. г. Приступљено 2020-05-28. 
  8. ^ „Are You My Type? Accordions: Similar but Different”. Accordion Life. 2017-03-14. Архивирано из оригинала 2017-03-15. г. Приступљено 2020-05-28. „...unisonoric like the Piano and Chromatic Accordions and others are bisonoric like the diatonic accordions...” 
  9. ^ „Die Schrammelharmonika”. Non food factory. Архивирано из оригинала 2019-09-18. г. Приступљено 2020-05-28. 
  10. ^ Campacci, Claudio (30. 5. 2008). Século Xix (на језику: португалски). Clube de Autores. стр. 14. Приступљено 15. 1. 2017. 
  11. ^ "Interview with Fredrik Dillner—The Owner of What May Be ohe World's Oldest Accordion". The Free-Reed Journal, 22 June 2006
  12. ^ Müller, Mette & Lisbet Torp (red.) Musikkens tjenere. Forsker, Instrument, Musiker – Musikhistorisk Museums 100 års Jubilæumsskrift 1998, 297 s., indb rigt illustreret ISBN 978-87-7289-466-9 Serie: Meddelelser fra Musikhistorisk Museum og Carl Claudius Samling ISSN 0900-2111
  13. ^ Mirek, Alfred. Garmonika. Proshloe i nastoiashchee. Nauchno-istoricheskaia entsyklopedicheskaia kniga. Moscow, 1994. p.50
  14. ^ Etnograficheskii sbornik Russkogo geograficheskogo obshchestva. Vol.2 Архивирано 10 август 2014 на сајту Wayback Machine, Saint Petersburg, 1854. p.26, 162.
  15. ^ Mirek, Alfred. Iz istorii akkordeona i baiana. Moscow, 1967. p.43-45
  16. ^ Banin, A.A. (1997). Russkaia instrumentalnaia muzyka folklornoi traditsii (на језику: руски). Moscow. стр. 144. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Henry Doktorski, CD booklet notes for "Guido Deiro: Complete Recorded Works, Vol. 1", Archeophone Records (2007).
  • Charles Keil, Angeliki V. Keil, Dick Blau, Polka Happiness (Temple University Press, Philadelphia: 1992), 9, 11.
  • Christoph Wagner, "A Brief History of How the Accordion Changed the World", CD booklet notes for Planet Squeezebox, performed by various artists, (Roslyn, New York: Ellipsis Arts, 1995), 6.
  • For a biography of Guido and Pietro Deiro, see Henry Doktorski's The Brothers Deiro and Their Accordions, The Classical Free-Reed, Inc. (2005).
  • The Golden Age of the Accordion, Flynn, Davison and Chavez, eds., 3rd edition (Schertz, Texas: Flynn Associates Publishing Co., 1992)
  • Henry Doktorski, The Brothers Deiro and Their Accordions (The Classical Free-Reed, Inc., Oakdale, Pennsylvania: 2005)
  • Henry Doktorski, "The Accordion and Gershwin's Rhapsody in Blue", Music Theory: Explorations and Applications, Vol. VII (1999) Mary Pappert School of Music, Duquesne University Publication. See also: http://henrydoktorski.com/misc/gershwin.html.
  • Helmi Strahl Harrington, editor, The Charles Magnante Story: The Autobiography of America's Great Accordionist, as told to Zello Cassolino, fourth edition (Harrington Arts Center Publication, Superior, Wisconsin: 2002)
  • Bob Bove with Lou Angellotti, Accordion Man: The Legendary Dick Contino (Father and Son Publishing, Tallahassee, Florida: 1994)
  • Myron Floren and Randee Floren, Accordion Man, with a foreword by Lawrence Welk (The Stephen Greene Press, Brattleboro, Vermont: 1981)
  • Henry Doktorski, The Classical Squeezebox: A Short History of the Accordion and Other Free-Reed Instruments in Classical Music, The Classical Free-Reed, Inc. (2005), 125.
  • von Hobartian, Mike. „Interview with Wilska of Finntroll”. Ruthlessreviews.com. Архивирано из оригинала 2012-05-26. г. Приступљено 2008-03-15. 
  • „Heavy Metal Accordion: An Introduction to Turisas”. Приступљено 2014-04-09. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
accordions на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хармоника&oldid=27682780”