Пређи на садржај

Жозе Сарамаго

С Википедије, слободне енциклопедије
Жозе Сарамаго
Жозе Сарамаго, португалски писац
Лични подаци
Пуно имеЖозе де Соза Сарамаго
Датум рођења(1922-11-16)16. новембар 1922.
Место рођењаАзињага, Португалија
Датум смрти18. јун 2010.(2010-06-18) (87 год.)
Место смртиТијаз, Шпанија
Породица
СупружникIlda Reis, Isabel da Nóbrega, Pilar del Río
ДецаViolante Saramago Matos
НаградеНобелова награда за књижевност
Званични веб-сајт

Жозе де Соза Сарамаго (порт. José de Sousa Saramago; Азињага, 16. новембар 1922 — Тијаз, 18. јун 2010), био је португалски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност за 1998. годину. Његова дела, од којих се нека могу видети као алегорија, обично представљају субверзивне перспективе историјских догађаја, наглашавајући теопоетски људски фактор. Харолд Блум је 2003. године описао Сарамага као „најдаровитијег новинара на свету данас”,[1] а 2010. године рекао је да сматра Сарамага „сталним делом западног канона”,[2] док је Џејмс Вуд хвалио „особени тон његове фикције јер приповиједа своје романе као да је неко мудар и незналица”.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у сиромашној сељачкој породици. Тешка материјална ситуација га принуђује да промени низ занимања, да би се тек 1976. године посветио искључиво књижевности. Сарамаго се сматра највећим португалским и једним од најутицајнијих светских писаца данашњице.[4] Његова дела преведена су на преко тридесет језика. Завршио је машинбраварски занат у Средњој техничкој школи у Лисабону, где се његова породица преселила кад је Сарамагу било две године. У тој школи је, „за дивно чудо, у наставном плану у то време, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност. Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам сâм купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва“ (Аутобиографија). Радио је као ауто-механичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као заменик директора јутарњег дневника Diário de Notícias смењен је после војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности. Оженио се Илдом Реиш 1944, с којом је добио кћер Виоланте 1947. Од 1988. до смрти живео је са другом женом, Пилар дел Рио, шпанском новинарком која је била и званични преводилац његових дела на шпански језик. Приступио је од Португалије комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда, подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: „Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма.“ После напада на његов роман Јеванђеље по Исусу Христу и цензуре португалских конзервативних власти 1991. године, које су спречиле пишчеву кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, где је умро 2010. године од последица упале плућа. Добио је Камоишову награду, најпрестижнију награду за писце португалског књижевног израза, 1995. године, и Нобелову награду за књижевност 1998. године.[5]

Његова супруга Пилар дел Рио, председница Задужбине Жозеа Сарамага у Лисабону, посетила је Сајам књига у Београду 2013. године.[6]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Свој први роман Земља греха објавио је 1947. Године 1953. понудио је једном лисабонском издавачу свој нови роман Стаклена купола (порт. Claraboia), али издавач није одговорио наредних 40 година. После тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем (Пер Лагерквист, Жан Касу, Мопасан, Андре Бонар, Толстој, Шарл Бодлер, Анри Фосијон, Жак Ромен, Хегел, Рејмонд Бајер и др.). Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијом савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке Могуће песме 1966. означило његов повратак у књижевност. Отад следе бројне његове збирке песама, романи, збирке прича, критике и политички ангажовани текстови које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским књижевним и дневним новинама: Вероватно радост (песме, 1970), Приче с овог и с оног света (1971), Путничка торба (приче, 1973), Година 1973 (поема, 1973), Белешке (политички чланци, 1974), Гледишта изнесена у ДЛ (политичке полемике против диктатуре, 1974), Квазиобјекат (збирка прича, 1978), Путовање кроз Португалију (путопис, 1981), Мале успомене (мемоари, 2006) и романи Приручник о сликању и писању (1977), Столеће у Алентежу (1980), Седам Сунаца и Седам Луна (1982), Година смрти Рикарда Реиша (1984), Камени сплав (1986), Повест о опсади Лисабона (1989), Јеванђеље по Исусу Христу (1991), Слепило (1995), Сва имена (1997), Пећина (2000), Удвојени човек (2003), Запис о проницљивости (2004), Смрт и њени хирови (2005), Путовање једног слона (2008) и Каин (2009). Написао је и драме Ноћ (1979), Шта да радим са овом књигом? (1980), Други живот Фрање Асишког (1987) и In Nomine Dei (1991). Постхумно су објављени његов рани роман Стаклена купола и почетак последњег романа Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче, који није стигао да заврши.[7]

Дела у преводу на српски

[уреди | уреди извор]
Наслов Година Наслов на српском Година ISBN Превод
Deste Mundo e do Outro 1971 Приче с овог и с оног света 2013 ISBN 978-86-521-1343-9 Јасмина Нешковић
Manual de Pintura e Caligrafia 1977 Приручник о сликању и писању 2020 ISBN 978-86-521-3510-3 Јасмина Нешковић и Јован Татић
Levantado do Chão 1980 Столеће у Алентежу 2016 ISBN 978-86-521-2488-6 Татјана Манојловић
Memorial do Convento 1982 Седам Сунаца и Седам Луна 2013 ISBN 978-86-521-1216-6 Дејан Тиаго-Станковић
Viagem a Portugal 1983 Путовање кроз Португалију 2012 ISBN 978-86-521-0836-7 Тања Штрбац
O Ano da Morte de Ricardo Reis 1984 Година смрти Рикарда Реиша 2013 ISBN 978-86-521-1297-5 Јасмина Нешковић
A Jangada de Pedra 1986 Камени сплав 2017 ISBN 978-86-521-2763-4 Ана Кузмановић Јовановић
História do Cerco de Lisboa 1989 Повест о опсади Лисабона 2018 ISBN 978-86-521-2934-8 Татјана Манојловић
O Evangelho Segundo Jesus Cristo 1991 Јеванђеље по Исусу Христу 2012 ISBN 978-86-521-0868-8 Дејан Тиаго-Станковић
Ensaio sobre a Cegueira 1995 Слепило 2014 ISBN 978-86-521-1572-3 Дејан Тиаго-Станковић
Todos os Nomes 1997 Сва имена 2013 . ISBN 978-86-521-1029-2. Ана Кузмановић Јовановић
A Caverna 2000 Пећина 2016 . ISBN 978-86-521-2432-9. Јасмина Нешковић и Јован Татић
O Homem Duplicado 2002 Удвојени човек 2015 . ISBN 978-86-521-2099-4. Ана Кузмановић Јовановић
Ensaio sobre a Lucidez 2004 Запис о проницљивости 2015 . ISBN 978-86-521-1938-7. Татјана Манојловић
As Intermitências da Morte 2005 Смрт и њени хирови 2011 . ISBN 978-86-521-0841-1. Тања Штрбац
As Pequenas Memórias 2006 Мале успомене 2017 . ISBN 978-86-521-2644-6. Јасмина Нешковић и Јован Татић
A Viagem do Elefante 2008 Путовање једног слона 2012 . ISBN 978-86-521-1032-2. Јасмина Нешковић
Caim 2009 Каин 2015 . ISBN 978-86-521-1766-6. Јасмина Нешковић
O Caderno и O Caderno 2 2009–2010 Бележнице 2021 . ISBN 978-86-521-4108-1. Јасмина Нешковић и Јован Татић
Claraboia 2011 Стаклена купола 2018 . ISBN 978-86-521-2934-8. Јасмина Нешковић и Јован Татић
A estátua e a pedra 2013 У првом лицу (Аутобиографија, Из дневника, Од кипа до камена) 2013 ISBN 978-86-521-1306-4 Јасмина Нешковић
Alabardas, Alabardas, Espingardas, Espingardas 2014 Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче 2014 ISBN 978-86-521-1683-6 Јасмина Нешковић

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bloom, Harold (2003). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0. 
  2. ^ Bloom, Harold (15. 12. 2010). „Fond Farewells”. TIME. Архивирано из оригинала 17. 08. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2010. 
  3. ^ Evans, Julian (28. 12. 2002). „The militant magician”. The Guardian. Приступљено 28. 12. 2002. 
  4. ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 58—59. 
  5. ^ Биографија на сајту српског издавача („Лагуна“, Београд)
  6. ^ Пилар дел Рио: Књижевност служи да отвори очи, „Вечерње новости“, 23. октобар 2013.
  7. ^ Одабрана дела Жозеа Сарамага у „Лагуни“, Политика, 2. март 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bloom, Harold (2003). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0. 
  • Baptista Bastos (1996). José Saramago: Aproximação a um retrato. , Dom Quixote
  • T.C. Cerdeira da Silva, Entre a história e aficção: Uma saga de portugueses, Dom Quixote, 1989
  • Maria da Conceição Madruga, A paixão segundo José Saramago: a paixão do verbo e o verbo da paixão, Campos das Letras, Porto, 1998
  • Horácio Costa, José Saramago: O Período Formativo, Ed. Caminho, 1998
  • Helena I. Kaufman, Ficção histórica portuguesa da pós-revolução, Madison, 1991
  • O. Lopes, Os sinais e os sentidos: Literatura portuguesa do século XX, Lisboa, 1986
  • B. Losada, Eine iberische Stimme, Liber, 2, 1, 1990, 3
  • Carlos Reis (1998). Diálogos com José Saramago. , Ed. Caminho, Lisboa
  • M. Maria Seixo, O essential sobre José Saramago, Imprensa Nacional, 1987
  • "Saramago, José (1922–2010)." Encyclopedia of World Biography. Ed. Tracie Ratiner. Vol. 25. 2nd ed. Detroit: Thomson Gale, 2005. Discovering Collection. Thomson Gale. University of Guelph. 25 Sep. 2007.
  • Barroso, Donzelina (зима 1998). „Jose Saramago, The Art of Fiction No. 155”. The Paris Review. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жозе_Сарамаго&oldid=28619816”