Максим (митраљез)
| Максим | |
|---|---|
 Максим М.1909 МГ 10 Српске војске у Војном музеју Београд | |
| Врста | тешки митраљез |
| Порекло | Велика Британија |
| Употреба | |
| Употреба у | Краљевина Србија, Уједињено Краљевство, САД, Руска Империја, Совјетски Савез, Немачко царство, Османско царство, Краљевина Италија, Финска. |
| Бојно деловање | Први светски рат, Други светски рат, Руски грађански рат, Други бурски рат, Боксерски устанак, Руско-јапански рат, Корејски рат |
| Производња | |
| Варијанте | Максим М1895, Максим М1904, Максим М08/15, ПМ М1910, Шкода М1909 |
| Спецификације | |
| Маса | M1889ː 60 фунти (без постоља)/27.2 кг[1] М1904ː 52 (са троношцем)/55,5 (са точковима)[2] kg |
| Дужина | 1.079[1] mm |
| Дужина цеви | 673 mm |
| Калибар | 7,71/7,69[2] mm |
| Врста операције | трзање цеви |
| Начин дејства | аутоматски |
| Брзина паљбе | 500-600 (у пракси 250)[2] мет/мин |
| Брзина зрна | 745[2][1] m/s |
| Магацин | реденик са 250[2] метака |
| Нишан | механички |
Митраљез Максим је прво пешадијско аутоматско оружје у историји. Конструисао га је 1884. британски проналазач америчког порекла сер Хајрам Стивенс Максим, по коме је и добио назив.
Историја
[уреди | уреди извор]Први употребљиви модел једноцевног аутоматског оружја (калибра 11,4 мм, брзине 600 метака у минуту) конструисао је 1884. Американац Хирам Максим. Максимов митраљез искористио је притисак барутих гасова у цеви оружја на дно чахуре метка, која директно потискује чело затварача уназад. Ова енергија искоришћена је за одбрављивање затварача (од цеви) и његово потискивање уназад (при чему се сабија повратна опруга затварача), извлачење и избацивање чахуре, увлачење реденика и извлачење метака. Енергија сабијене повратне опруге затварача затим враћа затварач унапред и врши убацивање метка у цев, забрављивање затварача и опаљење. Циклус рада понављао се док је притиснут обарач. Гађало се са троножног постоља, муницијом нанизаном у тканени реденик. Да би се спречило прегревање и обезбедило стално хлађење цеви, цев је била смештена у цилиндричном резервоару са водом. Овај митраљез, са извесним модификацијама, усвојиле су Велика Британија (М1904), Немачка (М1908) и Русија (М1910).[1][3]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Максим је могао да испали 600 метака у минути. Просечна тежина Максима је била 27,2 kg (без постоља, које је било отприлике исте масе), дужина 107,9 cm, а дужина цеви 67.3cm. У поређењу са данашњим митраљезима, Максим је био претежак и гломазан. Иако је за његово коришћење био довољан само један војник, у ратним условима су га обично опслуживала неколицина војника, који би пунили митраљез муницијом, доносили воду за хлађење, одређивали мету. Неколико војника је било потребно и за транспорт и монтирање овог тешког оружја.
Употреба
[уреди | уреди извор]Хајрам Максим је свој митраљез пријавио као патент 1883. године, а рад митраљеза је демонстриран пред публиком 1884. године. Оружје је кориштено приликом британских експедиција у Африци, ради одбране од напада домородаца, пре свега зато што су се домородци плашили звука митраљеза. Прва војска која је добила Максимов митраљез је Сингапурски добровољачи корпус 1889. године. Први пут су га користиле Британске колонијалне снаге у рату Матабела (1893—1894), приликом колонизације Родезије.
Ускоро су многе Европске земље укључиле Максим у своје наоружање, а масовно га је користила руска војска у Руско-Јапанском рату. У Првом светском рату (1914—1918), Максим су у разним варијантама користили: Краљевина Србија, Аустроугарска, Уједињено Краљевство, Сједињене Америчке Државе, Руска Империја, Совјетски Савез, Немачко царство, Османско царство и Краљевина Италија. Такође су га у Руском грађанском рату, користиле разне формације: белоармејци, црвеноармејци, Црна армија (Анархисти). Током рата војници Црне армије, су Максим монтирали на коњска кола (тачанке).
Совјетски Савез је модернизовао Максим 1930. године, тако да га је Црвена армија користила и током Другог светског рата.
Корисници
[уреди | уреди извор]- Уједињено Краљевство
- САД
- Руска Империја
- Краљевина Србија
- Совјетски Савез
- Немачко царство
- Османско царство
- Краљевина Италија
- Дервишка држава
- Финска
Варијанте
[уреди | уреди извор]| Модел | Врста | Година производње | Држава производње | Калибар (мм) | Хлађење | Брзина (метака/мин) | Маса (кг) | Напомена | ||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| теоретски | практично | митраљез | са постољем | |||||||
| Пом-пом | тешки | 1889-1896 | Велика Британија | 37 | водено | |||||
| М1893 | тешки | 1893 | Велика Британија | водено | 27,2 | 49,4 | ||||
| М1895 | лаки | 1895 | Велика Британија | ваздушно | 12,2 | 20,2 | Произведено само 135 | |||
| М1904 | тешки | 1904 | Велика Британија | 7,69/7,71 | водено | 500-600 | 250 | 52-55,5 | ||
| М1910 | тешки | 1910 | Русија | 7,62 | водено | 600 | 300 | 63 | ||
| М08/15 | лаки | 1915 | Немачка | 7,9 | водено | 550 | 250 | 13,1-15,5 | ||
Максим М1895
[уреди | уреди извор]Максим М1895, укупне масе око 20 кг (са постољем), први лаки митраљез на свету.
Максим М1904
[уреди | уреди извор]Максим М1904[а], конструисан у Великој Британији. Тешки митраљез произведен у два калибра - 7,71 мм (масе 52 кг са троношцем) и 7,69 мм (масе 55,5 кг са постољем на точковима). Пунио се тканеним редеником са 250 метака. Брзина гађања теоријски је била 500-600 метака, али је у пракси ретко прелазила 250 метака у минуту, почетне брзине 745 м/с.[2]
Максим М08/15
[уреди | уреди извор]Максим М08/15, немачки лаки митраљез из Првог светског рата.[4]
Максим М1910
[уреди | уреди извор]
ПМ М1910, произведен у Русији.[2]
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Митраљез Максим због своје велике убојите моћи, имао је велики утицај на тадашњу културу, тако да је у српском језику до данас остао израз „Лупа као максим по дивизији“.[5][6] Руски председник Дмитриј Медведев, је свој обилазак војног полигона искористио да опали неколико рафала из овог старог оружја.[тражи се извор] Британски писац Жозеф Илер Пјер Белок, је у својој поеми максиму посветио неколико стихова:
- "Whatever happens, we have got
- The Maxim gun, and they have not"
- „Шта год да се деси, ми имамо
- Максимов митраљез, а они не“.[7]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Музеј у Добоју -
Лаки митраљез Максим М1895 са ваздушним хлађењем. -
Музеј у Добоју -
Председник Руске федерације Дмитриј Медведев пуца из максима
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Код ватреног оружја, број модела означава годину патентирања или почетка производње.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Вилибанкс 2004, стр. 155.
- ^ а б в г д ђ е Мирковић & Хаџи-Дамјановић 1973, стр. 529.
- ^ Мирковић & Хаџи-Дамјановић 1973, стр. 526.
- ^ Мирковић & Хаџи-Дамјановић 1973, стр. 528.
- ^ „Veliki rat Srbije 1914-1918 :: www.domaci.de”. Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ „Идиоми у српском језику”. Приступљено 11. 4. 2013.
- ^ „Colonial Wargames - Poetry - Hilaire Belloc”. Архивирано из оригинала 28. 08. 2008. г. Приступљено 11. 4. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Иван Мирковић, Јован Хаџи-Дамјановић (1973). „Митраљез”. Ур.: Никола, Гажевић. Војна енциклопедија. 5 (2 изд.). Београд: Војноиздавачки завод.
- Willbanks, James H. (2004). Machine gunsː An illustrated history of their impact. Oxford, England: ABC-CLIO. ISBN 1-85109-485-7.
- Anon, Vickers, Sons and Maxim Limited: Their Works and Manufactures. London (1898).
- Callwell, Colonel C.E. Small Wars, a Tactical Textbook for Imperial Soldiers. . London: Greenhill Books. 1990. ISBN 978-1-85367-071-8.
- Chivers, C. J. The Gun. Simon & Schuster. 2010. ISBN 978-0-7432-7076-2.
- Ferguson, Niall (2004). Empire. Penguin Books. ISBN 978-0-14-100754-0.
- Goldsmith, Dolf F. The Devil's Paintbrush. Sir Hiram Maxim's Gun. Collector Grade Publications, Toronto. 1989. ISBN 978-0-88935-056-4.
- McCallum, Iain (1999). Blood Brothers. Hiram and Hudson Maxim: Pioneers of Modern Warfare. London: Chatham Publishing. ISBN 978-1-86176-096-8.
- Ellis, John (1976). The Social History of the Machine Gun. London: Pimlico.
