Период Пролећа и Јесени

Касни период пролећа и јесени, 5. век п. н. е.

Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
Западни Џоу
Источни Џоу
Пролеће и Јесен
Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
Западни Хан
Династија Син
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
Западни Ђин
Источни Ђин	Шеснаест краљевстава
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
(Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и десет краљевстава 907–960	Династија Љао 907–1125
Династија Сунг 960–1279
Северни Сунг		Западни Сја
Јужни Сунг	Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–садашњост	Република Кина (Тајван) 1949–садашњост
Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја

Период Пролећа и Јесени (упрош: 春秋时代; трад: 春秋時代; пин: Chūnqiū Shídài) је био период у кинеској историји који отприлике одговара првој половини династији Источни Џоу (од друге половине 8. века п. н. е. до прве половине 5. века п. н. е.). Име му долази од Списа пролећа и јесени, летописа државе Лу од 722. п. н. е. до 481. п. н. е., која се традиционално приписује Конфучију.

Карактеристика Кине у доба пролећа и јесени је била та да се њоме владало кроз феудални систем. Краљеви династије Џоу су држали номиналну власт над тзв. Краљевском доменом, смештеном око њихове престонице (савремени Луојанг), те делили лена широм Кине стотинама наследних племића (Џухоу 諸侯), потомцима чланова древног клана Џоу, потомцима сарадника оснивача династије или локалним велможама. Најважнији феудални кнежеви (касније познати као дванаест принчева, 十二諸侯) редовно су се састајали и тамо расправљали о важним питањима као што су војни походи против страних народа или племића који су се о њих огрешили. За време тих састанака би се понекад један од принчева постао хегемон (伯 и онда 霸), и стекао право да заповеда војскама свих феудалних држава.

Како је то раздобље ишло, веће државе су или гутале или вазалима правили мање. До 6. века п. н. е. већина малих држава је нестала, а Кином је доминирало неколико великих и моћних кнежевина. Неке од јужних држава, као Џу и Ву, прогласила су независност од Џоуа. Почињали су ратови како би се обрачунали с неким од тих држава (Ву и Јуе). У држави Јин су се шест моћних породица бориле за надмоћ те је низ грађанских ратова довео до комадања Јин на три мање државе почетком 5. века п. н. е.

До тог доба се надзор краљева Џоуа над феудалним кнежевима битно смањио, феудални систем се распао те је почео Период зараћених држава.

Почетак Источне династије Џоу

Око 770. п. н. е. краљ Јоу је заменио краљицу с конкубином Баоси, а главни град су напале и опљачкале заједничке снаге краљичиног оца, моћног маркиза од Шена и номадског племена Ћуенронг. Након што су главни град Џоуа Хао (покрај данашњег Сијана) уништили западни варвари, крунски принц Ђи Јиђу (姬宜臼) је побегао на исток. Током бега се краљ морао ослањати на помоћ оближнијих господара Ћија (齊), Џенга (鄭) и Ђина (晉) како би се заштитио од варвара и бунтовно расположених велможа. Главни град Џоуа је 722. п. н. е. из Хаоа премештен у источну престолницу Ченгџоу (данашњи Луојанг) на Жутој реци.

Одбегла елита Џоуа није имала снажно упориште у источним територијама; чак је и крунидба принца морала имати подршку локалних држава да би успела. Домен Џоуа се зато битно смањио на Луојанг и околину, те двор више није могао да подржава шест група стајаће војске (六軍, liù jūn). Следећи краљеви Џоуа су стога морали да траже помоћ од вазалних држава како би се обранили од плачкашких похода и устанака. Двор Џоуа више никада није повратио првотни ауторитет, уместо тога је постао тек симболични поглавар феудалних држава. Иако је краљ de jure сачувао „Мандат Неба”, de facto му титула није давала никакву власт.

Успон хегемона

Први племић који је значајније помогао одбегле краљеве Џоу био је војвода Џуанг од Џенга (鄭庄公) (743. п. н. е.-701. п. н. е.). Он је први установио тзв. „хегемонијски систем” bà (霸) с намером да очува раније прото-феудалне привилегије локалних велможа. Традиционални историчари су тај систем настојали да оправдају потребом да се слабије цивилизоване државе и краљевска породица Џоу обране од суседних „варварских” племена. Та племена, смештена на југу, северу, истоку и западу, су била Ман, Ји, Ронг и Ди.

С друге стране, нове државе су нагло ојачале, а њихови владари показивали више занимања за чување и ширење своје власти него за заштиту слабијих ентитета у време нереда (匡扶社稷 kuāng fú shè jì), за разлику од службеног става којим се правдала царска власт у каснијим раздобљима кинеске историје.

Војвода Хуан од Ћија (вл. 685. п. н. е.-643. п. н. е.) и Вен од Ђина (вл. 636. п. н. е.-628. п. н. е.) су додатно ојачали систем хегемоније, што је донело релативну стабилност, али у кратким раздобљима. Захваљујући хегемонији су отпочеле анексије мањих ентитета и држава, што је омогућило јачање неколико већих ентитета као што су Ћин, Ђин, Ћи i Чу. Хегемони су с временом престали да буду заштитници слабијих држава и уместо тога су одржавали власт над својим сателитима, било да су они имали кинеско или „варварско” порекло.

Велике државе су често стицале превласт над мањима користећи као изговор настојање да им се помогне и заштите за време њихових унутрашњих сукоба. Хегемони су зато по правилу долазили из великих држава. С временом су себе прогласили господарима својих територија, а нису чак ни формално признавали симболичну власт Џоуа. С временом су развили систем локалне управе (Ћуен и Сјен), темељем која је службенике именовала средишња власт, што је омогућило јачу контролу. Такође су створили и порески систем који је далеко више погодовао развоју пољопривреде и трговине него прото-феудализам на почетку раздобља.

С временом су три државе Ћин, Ђин и Ћи не само ојачале, него успеле да одбију напад јужне државе Чу, чији су се владари прогласили независним краљевима. Када су војске Чуа су почеле да угрожавају подручје Жуте реке, Чу су проглашени „јужним варварима” (Chu Man), што је била парола којом се спечавал Чу да интервенише у северњачке утицајне сфере. Напади Чуа су одбијени у три велике битке, код Ченгпуа, Бија и Јанлинга, захваљујући којима су обновљене државе Чен и Цај.

Међудржавни односи

Кинеска пу ваза с дизајном змаја, раздобље пролећа и јесени.

Током овог раздобља развио се комплексни систем међудржавних односа који је делимично настављао ранији федуални систем из доба Западног Џоуа, али су га с временом почели прожимати елементи који су се мање ослањали на церемоније и традиције, а више на нове реалнополитичке околности. Тако се створила збирка међудржавних обичајних норми и вредности, које неки савремени теоретичари сматрају својеврсном претечом међународног права. Томе је погодовало ширење држава пролећа и јесени, због чега су често једна с другом долазиле у контакте, али и сукобе.

Завршни ратови

Дуготрајне и исцрпљујуће борбе између три северњачке државе и њиховог јужњачког супарника су завршене када су се 579. п. н. е. представници Ћија, Ћина, Ђина и Чу први пут сусрели на мировној конференцији. На њој је договорено међусобно разоружање, али су и све остале државе проглашене њиховим сателитима. Тај је аранжман 546. п. н. е. потврђен новим посебним споразумом Ђина и Чу.

Током релативно мирног 6. века п. н. е. поступно су ојачале две обалске државе, Вu у данашњем Ђангсуу и Јуе у данашњем Џеђангу. Њихово међусобно супарништво је завршило када је краља Фучај од Вуа поразио краља Гоуђеана од Јуеа (вл. 496. п. н. е.-465. п. н. е.) који је постао посљедњи опште прихваћени хегемон. Тиме је отпочело даље раздобље мира међу државама, током којега су се четири најјаче државе окренуле унутрашњем развоју, али и сукобима. У Ђину је тако започела борба за власт између шест најмоћнијих земљопоседничких породица, док су се у Чину и Чуу сукобили чланови владарских породица. Породица Чен је, с друге стране, почела процес елиминације својих супарника у Ћију. Те су борбе за власт завршиле када су три преостале породице у Ђину: Џао, Веј и Хан, 403. п. н. е. одлучиле да поделе државу, а немоћни Џоу двор је био присиљен да то призна. То је довело до почетка нових међудржавних ратова, чиме је започело следеће „Раздобље зараћених држава”.

Литература

• Ebrey, Patricia Buckley (1999). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66991-7.  (paperback).
• „Rulers of the states of Zhou”, Dynasty, C text 
• Blakeley, Barry B (1977), „Functional disparities in the socio-political traditions of Spring and Autumn China: Part I: Lu and Ch'i”, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 20 (2): 208—43, doi:10.2307/3631778 
• Chinn, Ann-ping (2007), The Authentic Confucius, Scribner, ISBN 0-7432-4618-7 
• Higham, Charles (2004), Encyclopedia of Ancient Asian Civilizations, Infobase 
• Hsu, Cho-yun (1990), „The Spring and Autumn Period”, Ур.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L, The Cambridge history of ancient China: from the origins of civilization to 221 BC, Cambridge University Press, стр. 545—86 
• Hui, Victoria Tin-bor (2004), „Toward a dynamic theory of international politics: Insights from comparing ancient China and early modern Europe”, International Organization, 58 (1): 175—205, doi:10.1017/s0020818304581067 
• Kiser, Edgar; Cai, Young (2003), „War and bureaucratization in Qin China: Exploring an anomalous case”, American Sociological Review, 68 (4): 511—39, doi:10.2307/1519737 
• Lewis, Mark Edward (2000), „The City-State in Spring-and-Autumn China”, Ур.: Hansen, Mogens Herman, A Comparative Study of Thirty City-State Cultures: An Investigation, 21, Copenhagen: The Royal Danish Society of Arts and Letters, стр. 359—74 
• Pines, Yuri (2002), Foundations of Confucian Thought: Intellectual Life in the Chunqiu Period (722–453 BCE), University of Hawaii Press 
• Shaughnessy, Edward L (1990), „Western Zhou History”, Ур.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L, The Cambridge history of ancient China: from the origins of civilization to 221 BC, Cambridge University Press, стр. 292—351 
• Ye, L (2007), China: five thousand years of history and civilization, Hong Kong: University of Hong Kong Press 
• Cook, Constance A.; Major, John S. (1999). Defining Chu: Image And Reality In Ancient China. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 0-8248-2905-0. 
• Rickett, W. Allyn (2001). Guanzi: Political, Economic, and Philosophical Essays from Early China. Boston: Cheng & Tsui Company. ISBN 0-88727-324-6. 
• Sima Qian (2006). William H. Nienhauser, Jr., ур. The Grand Scribe's Records: The Hereditary Houses of Pre-Han China, Part 1. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 0-253-34025-X. 
• Zuo Qiuming (2015). Harry Miller, ур. The Gongyang Commentary on The Spring and Autumn Annals: A Full Translation. New York City: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1137497635. 
• Schaberg, David (2001). A Patterned Past: Form and Thought in Early Chinese Historiography. Volume 205 of Harvard East Asian monographs (Illustrated изд.). Harvard University Asia Center. стр. 1. ISBN 978-0-674-00861-8. 
• Schram, Stuart R. (1997). Mao's Road to Power: Revolutionary Writings, 1912-1949. 1 (Illustrated изд.). M.E. Sharpe. стр. 369. ISBN 978-1-56324-457-5. 
• Bardeen, Tara (2016), „Qing Ming Festival”, Holidays, Denver: Rice Paper Kite .
• Chapman, Ian (2014), „Festival and Ritual Calendar: Selections from Record of the Year and Seasons of Jing-Chu”, Early Medieval China: A Sourcebook, New York: Columbia University Press, стр. 468—493, ISBN 978-0-231-15987-6 .
• Confucius (1872), Legge, James, ур., The Ch'un Ts'ew, with the Tso Chuen, Pt. I, The Chinese Classics, Vol. V, Hong Kong: Lane, Crawford, & Co. 
• Han Fei (1959), Liao Wên-kuei, ур., The Complete Works of Han Fei Tzŭ with Collected Commentaries, Oriental Series, Nos. XXV & XXVI, London: Arthur Probsthain .
• Holzman, Donald (јун 1986), „The Cold Food Festival in Early Medieval China”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 46 (1), Cambridge: Harvard University Press, стр. 51—79, JSTOR 2719075 CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• Huan Tan (1975), Pokora, T., ур., Hsin-lun and Other Writings, Michigan Papers in Chinese Studies, No. 20, Ann Arbor: University of Michigan Press .
• Huang, Julie Shiu-lan; et al. (2016), Along the River during the Qingming Festival, Cosmos Classics, ISBN 9789869212564 .
• Lan Peijin; et al. (1996), „Carrying His Mother into the Mountain[s]”, Long Corridor Paintings at [the] Summer Palace, Beijing: Foreign Languages Press, стр. 115 .
• Lü Buwei & al. (2000), Knoblock, John; et al., ур., The Annals, Stanford: Stanford University Press, ISBN 978-0-8047-3354-0 .
• Ning Yan (30. 12. 2007), „Mount Mianshan”, CRI English, Beijing: China Radio International, Архивирано из оригинала 17. 05. 2016. г., Приступљено 27. 06. 2021 CS1 одржавање: Формат датума (веза).
• Qu Yuan & al. (1959), Hawkes, David, ур., Ch'u Tz'u: The Songs of the South, Oxford: Clarendon Press, ISBN 9780141971261 , reprinted by Penguin Classics, 1985.
• Qu Yuan & al. (2017), Sukhu, Gopal, ур., The Songs of Chu, New York: Columbia University Press, ISBN 9780231166065 .
• Sima Qian & al. (2006), Nienhauser, William H. Jr.; et al., ур., The Grand Scribe's Records, Vol. V: The Hereditary Houses of Pre-Han China, Pt. 1, Bloomington: Indiana University Press, ISBN 9780253340252 .
• Zhuang Zhou (1891), „The Writings of Kwang Tse, Pt. 2”, Ур.: Legge, James; et al., The Texts of Taoism, Pt. II, The Sacred Books of China, Vol. VI, The Sacred Books of the East, Vol. XL, Oxford: Oxford University Press .

Спољашње везе

• Zuo Qiuming. „Book 5. Duke Xi”. Zuo Zhuan (на језику: Chinese и енглески). Приступљено 27. 8. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)