Перо Попивода
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| перо попивода | |||
|---|---|---|---|
 Перо Попивода | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 12. септембар 1916. | ||
| Место рођења | Љешев Стуб, код Цетиња,  Краљевина Црна Гора | ||
| Датум смрти | 1979. (62/63 год.) | ||
| Место смрти |  Совјетски Савез | ||
| Професија | војно лице | ||
| Деловање | |||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
| Служба | Војска Краљевине Југославије НОВ и ПО Југославије Југословенска армија Совјетска армија | ||
| Чин | генерал-мајор | ||
| Одликовања |
му 1948.) | ||
Перо Попивода (Љешев Стуб, код Цетиња, 1916 — 1979), учесник Народноослободилачке борбе и генерал-мајор совјетске авијације.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1916. године у селу Љешев стуб, код Цетиња и потиче из племена Бјелице.
Пре Другог светског рата радио је као војни чиновник официрског ранга у Ратној морнарици Југословенске војске.
По избијању Другог светског рата, 1941. године прикључио се Народноослободилачкој војсци Југославије. Најпре је био заменик команданта Ловћенског батаљона за операције у Санџаку, а потом интендант Главне интендуре Врховног штаба.
Новембра 1942. године је са групом војних руководилаца, од стране Врховног штаба НОВ и ПОЈ био упућен у Словенију, где је обављао дужности:
- начелника Штаба Прве словеначке пролетерске ударне бригаде „Тоне Томшич“
- начелника Четрнаесте словеначке дивизије,
- команданта Оперативне зоне Главног штаба НОВ и ПО Словеније
- команданта Петнаесте словеначке дивизије
- команданта Седмог словеначког корпуса
Године 1944. унапређен је у чин пуковника, а по преласку у Србију, постављен је за команданта 22. српске дивизије.
После завршетка рата, 1945. године био је упућен у Совјетски Савез где је две године провео на школовању. За време школовања оженио се Киром Глигорјевном, ћерком совјетског генерала и са њом добио сина.
По повратку у Југославију постављен је за начелника Оперативне управе Ратног ваздухопловства и унапређен у чин генерал-мајора.
Године 1948. после доношења Резолуције Информбироа и заоштравања односа између Југославије и Совјетског Савеза, одлучио се да емигрира у Совјетски Савез. Дана 16. августа, са земунског аеродрома је школским авионом Поликарпов По-2 одлетео за Румунију. Спустио се код Темишвара и другим авионом одлетео за Москву, док је овај авион враћен Југословенској армији.
По доласку у Москву, примљен је у Совјетску армију и признат му је чин генерал-мајора авијације.
Био је носилац је Партизанске споменице 1941. и Ордена партизанске звезде, којих је лишен 1948. због дезертирања из Југословенске армије. Носилац је и више совјетских одликовања.
Умро је 1979. године у Совјетском Савезу.
Године 1951. његов брат Владо је поновио његов потез и заједно са још тројицом чланова посаде, авионом пребегао из Југославије.
Литература
[уреди | уреди извор]- Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941-1945 (први том). „Народна књига“ Београд и „Партизанска књига“ Љубљана, 1980. година.
