Прибислав Мутимировић
| Прибислав Мутимировић | |
|---|---|
.png) Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 867. |
| Датум смрти | 10. век |
| Породица | |
| Потомство | Захарија Прибислављевић |
| Родитељи | Мутимир |
| Династија | Властимировићи |
| Период | 891—892. |
| Претходник | Мутимир |
| Наследник | Петар Гојниковић |
Прибислав или Првослав (грч. Πριβέσθλαβος)[а] Мутимировић је био српски владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[1] и годину дана је владао Србијом (891—892).
Породица
[уреди | уреди извор]Био је најстарији син и наследних кнеза Мутимира, који је започео христијанизацију Срба. а са власти га је збацио његов брат од стрица Гојника, Петар. Прибислав се са млађом браћом, Браном и Стефаном, склонио у Хрватску[1] и његова даља судбина није позната. Његов син Захарија је касније преузео власт у Србији, током прве половине треће деценије 10. века.
Биографија
[уреди | уреди извор]Његов отац је са браћом Стројимиром и Гојником поразио бугарску војску коју је послао бугарски цар Борис I, а коју је предводио његов син Владимир.[2] Владимир је ухваћен заједно са 12 бољара. Борис и Мутимир су се договорили о миру (а можда и о савезу[2]), а Мутимир је послао своје синове Брана и Стефана преко границе да испрате заробљенике, где су разменили предмете у знак мира: сам Борис им је дао „богате поклоне “, док су му дали „два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзна”.[3]
880-их година Мутимир је заузео престо, протеравши своју млађу браћу и Клонимира, Стројимировог сина, на двор Бориса I у Бугарски канат.[2] Ово је највероватније било због издаје.[4] Петар, Гојников син, држан је на српском двору Мутимира из политичких разлога,[4] али је убрзо побегао код Бранимира у Хрватску.[2] Мутимир је умро 890. или 891. године, препустивши престо свом најстаријем сину Прибиславу.[2] Прибислав је владао само годину дана када се Петар вратио 892. поразивши га у борби и заузевши престо. Прибислав је са браћом Браном и Стефаном побегао у Хрватску.[2] Касније се Бран вратио и предводио неуспешну побуну против Петра 894. године.[5] Бран је поражен, заробљен и ослепљен (византијска традиција је имала за циљ да дисквалификује особу да преузме престо[6])
Његов једини син, Захарије, остао је дуго у Цариграду пре него што је успешно преузео престо уз помоћ Византије, владајући од 922–924.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Име овог владара се помиње искључиво у делу Константина Порфирогенита, у његовом грчком облику Πριβέσθλαβος, због чега постоји спорење међу историчарима да ли га треба читати као Прибислав или као Првослав.
Породично стабло
[уреди | уреди извор]| 2. Мутимир | ||||||||||||||||
| 1. Прибислав Мутимировић | ||||||||||||||||
| 3. | ||||||||||||||||
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Порфирогенит, Константин VII (950е). „[[s:sr:De administrando imperio/глава 32.|глава 32.]]”. De administrando imperio — преко Викизворника.
- ^ а б в г д ђ The early medieval Balkans, p. 141
- ^ Southeastern Europe
- ^ а б Đekić, Đ. 2009, „Why did prince Mutimir keep Petar Gojnikovic?”. Teme. 33 (2): 683—688.. PDF Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2013)
- ^ The early medieval Balkans, p. 150
- ^ Longworth, Philip (1997), The making of Eastern Europe: from prehistory to postcommunism
(1997 изд.), Palgrave Macmillan, стр. 321, ISBN 0-312-17445-4
Извори и литература
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Бубало, Ђорђе (2008). „Властимировићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 187—189.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2012). „О такозваној "Хроници српских владара" из списа De administrando Imperio цара Константина VII Порфирогенита”. Византијски свет на Балкану (PDF). 2. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 313—332. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 12. 2017. г. Приступљено 23. 07. 2018.
- Коматина, Предраг (2015). „О српско-бугарској граници у IX и X веку”. Зборник радова Византолошког института. 52: 31—42.
- Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
- Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета.
- Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 141—155.
- Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
